Просветни гласник

348

Просветни Гласник

је изводио своје велико дело. Скупља око себе младиће одушевљене н побожне, учи их, васпитава их, па их онда шаље у народ да служе Богу и народу. Шаљући их на узвишени посао, Сава им, у својој Беседи о правој вери, поручује овако: „Браћо и друзи и оци и чеда богозвана, приклоните богољубива срца ваша на послушање божанствених заповести, јер вера спасава кад љубављу дела; свагда љубите покајање и понижење, оправдање и поучавање, исправљање живота свог и мржњу на грех; љубите више свега живот чист, јер ако човек и сав свет стече а душу изгуби, каква је корист". Овако паметни и морални савети обожаванога старешине нису остајали непослушани. Св. Сава је изобилно нашао искрених сарадника и настављача; зато његово дело и није умрло са њим. Оно је на против постајало све животворније, снажније и корисније, јер ће служити народној идеји и културном напредовању нашега народа. Из монашких редова изаћи ће наши најбољи средњевековни књижевници; калуђери ће бити најбољи сарадници наших владара. Што је још важније, црква Св. Саве била је моћна и крепка заштита и стуб нашег народа нарочито за време дугих векова народних патњи и искушења, за време робовања под Турцима. Тада је Савина српска црква извршила свој најважнији културно-историјски задатак. Кад крајем XV в. није било више ниједне слободне српске земље, Савина црква постоји и око својих духовних средишта окупља српски народ. И та народна верска организација чуваће предања и идеале, чуваће и све тековине народне књижевности. Једино у њој његоваће се писменост. Скупљајући се око манастира, које је патриаршија обнављала, народ је осећао да још има нешто своје, нешто што је изнад њега, што га чува и штити; у црквеним поглаварима, који у турско доба често путују по народу, народ је гледао своје духовне и народносне представнике. У то време црква није била само чувар старе српске народне културе, она иде за прогресом времена, па крај цркава отвара и недавно пронађене штампарије; у црквама се штампају књиге и из њих се шире по народу. На црквеним саборима израђени су народна мисао и народни програм ослобођења од Турака. Кад су зулуми турски постали све несноснији, а народне економске заједнице, задруге, постале снажније, Савина српска црква смело је истакла народно ослобођење за крајњи циљ свој. Тада је истакнута и у народ унета велика идеја: борити се „за крст часни и слободу златну". Православна црква Св. Саве изједначена је сада са слободом, са народношћу, са Српством. Такво је знаменито дело Св. Саве. Оно је важније, по културноисторијској улози коју је извршило, и веће, него цео рад свих Немањића који су владали државом српском. Оно је и данас живо. Ретки су великани, као Св. Сава, чија дела живе кроз векове, и у колико дуже живе, у толико им и значај расте и повећава се.