Просветни гласник

Свети Сава и Доситеј Обрадовић

349

III Доситеј Обрадовић је по времену и по својим идејама много ближи нама. У XVIII веку откривене су и утврђене многе истине које су и данас у основи наше цивилизације; пронађени су руководни принципи и начела по којима се и данас уређују друштва и државе; тада су израђени делови од којих се и данас израђују менталитети појединаца и читавих група. У XVIII веку пронађене су основне поставке многих наука и многих научних закона, које су из корена измениле дотадашњи начин схватања о људскоме друштву, о природи и о васиони. Са младићским одушевљењем прихвата се тада претпоставка да је човек по природи добро биће, да се рађа добар, и да се у његовом здравом разуму налази најбоље средство за изграђивање културе. XVIII век је доба апсолутне вере у моћ просвете, у моћ науке; век вере да се једино просвећивањем, а не хришћанством или ма којом другом религијом, може створити човек као савршено морално биће. Просвећен човек је слободан, јер сам себи ствара судбину. Просвета може једино донети срећу човечанству, јер, по дндашњем схватању, култура зависи од напретка знања. „Просвећујмо се, сабирајмо што више корисних знања, па ћемо нзћи спас!" говорили су најистакнути европски рационалисти XVIII века; „али ништа не примајмо без критике", додавали су други. Људски дух се тада ослобађа многих вековима устаљених заблуда и смело скида вео са многих тајна у свету. Научни дух и скепса уносе се свуда, и све што разум не одобри, одбацује се као заблуда. У XVIII веку, први пут, истакнуто је једно ново схватање, један нов принцип, принцип еволуције, развоја, а из њега се развио принцип непрекидног напредовања, прогреса. Оба принципа одмах су постављени у основицу свих друштвених и природних наука; оне се на њима и данас успешно развијају. Као полазна тачка наукама узима се веровање да је све усавршљиво, да су дакле и човек и друштво усавршљиви, и да непрестано напредују и приближавају се остварењу крајњег идеала једнакости, слободе, браства. Тада се јавило веровање да је данашњица боља од јучерашњице, и да ће будућност бити боља од садашњице. То је, као што знамо, сасвим супротно схватање дотадашњем вековима одржаваном веровању, које је хришћанство заступало, па га и данас одржава, веровању да је данас све много горе, а да је у старо, добро доба све боље било. У Св. Писму записано је да је некада, у давној прошлости, рај божји био на земљи, а филозофи и учени људи у XVIII веку верују да ће људи, у будућности, од земље на којој живе себи рај начинити, помоћу привредног и духовног напретка, помоћу просвете и васпитања, помоћу врлине и рада. Такво је, укратко речено, било стање напредних духова у Европи кад је млади Доситеј, уљушкујући се у идејама средњевековног аске-