Просветни гласник

Значај метанастазичких кретања за етничко јединство нашега народа 353

штано готово све становништво између Велеса и Загребачке Горе. То велико сељакање и премештање нашега народа, - са једнога места на друго, назива се у науци метанастазичка кретања или миграције. Миграције почињу са најездом Турака, који су у главноме и проузроковали ову појаву. Узмичући пред најездом Турака, који се највише кретаху моравско-вардарском удолином, становништво свих нижих и жупнијих крајева, тј. низија, речних долина и котлина, повуче се у тешко приступачне и забачене планинске области, које самим својим изолованим положајем постадоше као нека врста природних тврђава; у којима се, за време док је турска инвазија пустошила и притискивала околне депресије, разви једна нарочита средина, примитивна и скоро архаична, са јачом националном свешћу, врло импулсивна и борбена, и изнад свега задахнута јачим осећајем слободе и независности. Под таквим приликама, настаде у нашем народу, сконцентрисаном у тим изолованим областима, једно јако прикупљање и подмлађивање многих црта народнога живота, које су у току средњега века, под утицајем средњевековних наших држава, биле на путу да их сасвим нестане. Народ остављен сам себи, — „интелигенција" је била емигрирала на север, поново прибеже својим старим патриархалним установама, које још нису биле сасвим ишчезле, и тада се по свим нашим крајевима понова реорганизоваше племена и задруге, и то по југоисточним деловима динарског масива племена, а по осталим крајевима задруге. Те установе постадоше од тада главни извор народне снаге, и моћна ослона тачка за борбу и отпор противу Турака. Када становништво тих затворених и тешко приступачних планинских крајева постаде услед наглога намножавања пренасељено, отпочеше поједине групе да мигрирају, тј. да се расељавају по суседним ретко насељеним областима. За првим извидничким групама, које су одлазиле да испитају и изаберу колонизационо земљиште, следоваху веће групе, које се кретаху увек истим метанастазтким путевима, задржавајући се на местима где су већ биле насељене поједине њихове истакнутије куће, којима беше дужност да прихватају нове досељенике, и да их после упућују даље ка колонизационој области. Карактеристично је да се већина миграционих струја креће ка областима са сличном географском средином, која омогућава продужење живота навикнутог у матичној земљи. Емигранти су се уз пут обично задржавали у каквој пролазној или прихватној области, остајући ту по неколико година, па и деценија, док намножавање није изазвало нове покрете, тако да су обично друге или чак и треће генерације полазиле даље. Ово етапно или прогресивно мигрирање учинило је те су се емигранти постепено још уз пут навикавали и прилагођавали областима у које ће тек стићи. ПРОСВЕТШ1 Г.1АС1ШК, 6 11 1 св., 1924. 23