Просветни гласник

378

Просветни Гласник

ДЕЦИ У ПОМОЋ! — ГЈ1АС ИЗ ЈЕДНЕ ГИМНАЗИЈЕ У БЕОГРАДУ Ратови никад нису донели добра ниједном народу, ни победиоцу, а камо ли побеђеноме. Проливање људске крви не да се ничим надокнадити, још мање чиме год правдати. Расипање материалних добара, уништавање културних тековина служи као доказ да народи још нису изишли из дивљачког доба. Тежња за правдом, заштита немоћних, милосрђе, болећивост: све то неговано до јуче, данас се растура, одбацује се, сматра се као доказ слабости човекове. Љубав према ближњему замењује се најјачом тежњом да се уништи што више живота, што више оних бића која вама, која никоме нису ништа скривила. Воде се дуге и тешке борбе око питања: да ли треба применити смртну казну и над оним који је, у побеснелости својој, спаљивао људе, клао децу, тровао жене. Поносе се својим законима они народи који су успели да у државно законодавство унесу одредбу: нема смртне казне, јер држава хоће да поправља и најокорелије грешнике, а неће да их уништава. А ти исти народи, сутрадан, кад се огласи рат, чине дивљаштва каква су чинили Хуни пре шеснаест векова. Сваки културан човек згрози се кад види како некакав бездушник злоставља псето, како душмански бије коња или вола, а тај исти човек само слегне раменима кад прочита: да је у последњем рату само Српском Народу уништено милион и по људских живота. Дивљаци под маском племенитих људи! Култура је само дисциплинско средство, конвенционално, којим се држи на ланцу дивљак до момента кад прекине ланац, и појури да задовољи дивљачке инстинкте своје. Тражећи објашњења честим, крвавим, све крвавијим ратовима, на крају крајева долазите до уверења да људи, да читави народи, у извесним моментима поманитају, да подивљају. Дотичући се само узгред крупних питања: ко изазива рат ? зашто народи ратују ? — прилазимо једном ситнијем, специалном питању: како ћемо да васпитавамо омладину да би била боља од нас ? [_Старо је то питање. Покренуто је пре много векова. Расправљано је, и усмено и писмено, и у старом веку, и у средњем веку; нови и најновији век одржавају га непрестано на дневном реду. То је јасан доказ да је питање о васпитању омладине и врло крупно и врло деликатно. [_Рсим родитељског дома, где се полажу основи васпитању детета, државе стварају јавне школе ; општине и појединци отварају своје школе, у којима се регулише, допуњује и усавршава васпитање деце,