Просветни гласник

Савремена чешка музика

451

Цезара Франка, Сен-Санса, Венсана д'Ендиа. Али Дворжак је компоновао и Симфоније најапсолутније музичке лепоте; моћне по архитектонској јасноћи; снажне по ритмици; убедљиве у мелодијској и хармонијској концепцији, сочне у звучном бојадисању, тако да линија симфоничара, која потиче од Бетховенове Девете, иде право преко Дворжака, Брамса и Брукнера, у ново доба коме стоје на челу Цезар Франк, Венсан д'Енди и Густав Малер. И Дворжак, музичар од расе, песник чије композиције звоне тоновима чешког национализма, — друкчије стилизованог од национализма Беджиха Сметане — уметник чије је све биће било прожмано музиком ради музике, звуцима ради звукова, имао је и једну заблуду: да се баци и на поље музичке драматике и програмске симфоније, у којој се помоћу звучних комбинација описује, црта, тумачи. И он који је дао дела трајне вредности из области апсолутне музике, написао је пуно опера и симфонијских поема које далеко изостају иза својих страних узора, а далеко изостају и иза апсолутно-музички стилизованих дела његових. Та заблуда, разуме се, не умањује вредност и значај уметничке личности Дворжака, која стоји врло високо. Дворжак је значајан и по томе што је био и учитељ великог броја чешких композитора, међу њима и Новака и Сука, о којима ћемо мало после говорити. * Фибих је био интелигентан, културан човек, музичар од ерудиције, од снаге, више драматичар Вагнеровских тенденција и музичар Шумановске инспирације, него националист. Заносио се романтичарском мистиком шуме, ноћи, звезда, али је дао снажну Шарку и трилогију Хиподамија, уз многа симфонијска, оперска и камермузичка дела. Умро је 1900. Његови ученици Карел Коваржовиц, који је недавно умро као директор опере у прашком Дивадлу, и наследник Коваржовицев Острчил, представници су једне уметничке елите чешког народа која је више тражила лични акцент него ослонац на фолклор. Маркантни уметници, и Коваржовиц и Острчил су дали нарочито значајна драмска дела. Острчил је уз то и песник других облика који одају веома фину културу свога ствараоца и врло велику сигурност моделисања мелодијских, хармонских и ритмичких елемената у моћне и изразите целине. Уз њих, као два усамљена вулкана који раде моћно и снажно, развијају своју многоструку делатност два уметника који су зашли у шездесете године живота, али који су духом и полетом још млади, сасвим млади, пуни инвенције савременог обележја, чија су цела пуна најслободнијих гестова данашњих тековина музичко-експресивне технике: Јозеф Бохуслав Ферстер и Леош Јаначек. Ферстер, питома природа музичара од расе и душевног и духовног богатства, сада шеф једног одсека мајсторске школе за ком29 *