Просветни гласник

470

Просветни Гласник

Укратко: граматика, која хоће да је веран нацрт једног датог језика, хоће да утврди непосредне облике у којима једна група људи изражава свој унутарњи живот. Она је зато један историјски (дакле не логички) условљен склоп, једна временом и местом условљена структура. Логика, на супрот томе, хоће да је једна историјски независна структура: њој није стало ни до каквих датих облика; она неће, као граматика, да буде једна наука о облицима, једна морфолошја људске мисли. Њој је стало само до садржине те мисли, и то само у погледу односа њеног према садржини друге мисли. Логика се зато бави једино оним што називамо: појмом, судом и закључком. Појму, суду и закључку у логици одговарале би у граматици реч, реченица и периода. Ово двоје не може ни у ком случају да се идентификује. Ево доказа. У колико се мења смисао речи, он се не мења, као што се то некад мислило, логички, него асоциативно. 1 ) Тј. реч не мења свој смисао по неком одређеном правилу, на пр. слично оном по коме појмови (за које велимо да су било координирани, било субординирани, било диспаратни итд.) стоје у односу један према другом. На против, човек везује, асоцира једну реч за једну или разне представе на најразноврснији начин. Он нема никаквог објективног критериума, него то чини по личном нахођењу. Кад је човек на пр. назвао један орган свог тела „јабучицом", он то није урадио ни по каквом логичном процесу. Он је тај орган назвао малом јабуком зато што му је он личио на њу, зато што је он та два објекта довео у везу један с другим. Промена смисла у речи „јабучица" не налази дакле своје објашњење у логици, него у датој психологији људској. Што се тиче суда у логици и реченице у граматици, ни они нису увек идентични. На против. Логика узима у обзир само једну врсту реченица: позитивну реченицу у садашњем времену, 2 ) као на пр. „земља је округла". За остале врсте реченице, „за времена и начине глагола, за актив и пасив, у логици нема места". А да се закључак у логици не подудара са периодом у језику, јасно је само по себи. Из свега што је речено излази дакле да је однос логике према граматици однос садржине према облику. Садржина као таква не може да постоји. Она се или манифестује у извесном облику, или се не манифестује никако. Тако и логика може да се манифестује само граматички, тј. у језику. С тога су сви гтокушаји тзв. апсолутне логике, тј. логике која

!) ОеТгиск: с. /., стр. 86 сл. 2 ) ШипсИ: с. /., св. II, стр. 246.