Просветни гласник

Језик као културна вредност

4 69

биће. Оно би могло да се замисли једино у облику чистог и апстрактног механизма. Овим је улога језика, одн. граматике с једне стране, и улога логике с друге, тачно одређена. Речено је, на име, да логика може да се манифестује увек само у оквиру језика. Речено је, дакле, да логика мора увек да се изражава граматички, а да граматика не може никад да буде чисто логична. И зато језик и логика могу, како каже Бехагел 1 ), често да стоје на ратној нози, а да то нашем разумевању ништа не смета. Кад на пр. кажемо да је неко „доспео до министра", то може да значи две потпуно различите ствари: или да је тај неко успео да уђе у министрову собу, или да је он сам постао министром. Разлика у смислу, очевидно, не може да буде већа. Ипак, наведена реченица може да нам је савршено јасна и једносмислена кад је чујемо или читамо у односу према околним реченицама. Детаљније логично одређивање тада не само да би нам изгледало излишно, него би осећали да оно непотребно отежава реченицу, па, нрема томе, и разумевање смисла њеног. У овом је случају, дакле, наш језично-граматички израз ужи но што би био чисто логички. Може да буде и обрнуто: да морамо језички да се изразимо опширније него што би то захтевала сама логика. Наш је унутарњи живот, на име, тако компликован и диференциран да морамо, ако хоћемо да га изразимо што је верније могуће, да вежемо, како каже Фослер 2 ), „најфиније звучне, флексивне, синтактичке и лексиколошке ниансе са одговарајућим ниансама наших представа". Другим речима: ако хоћемо колико толико верно да изразимо диференцираност нашег унутарњег живота, ми морамо да се изражавамо што је диференцираније могуће, То значи да у језику стварно ми не поседујемо синониме. У њему постоје хомоними, а синоними постоје само за оног који не види да се иза њих крију различите ниансе. Само дакле ако елиминишемо те ниансе, можемо да говоримо о синонимима. Али самим тиме напуштамо већ терен чистог изражавања и стављамо се, према томе, на терен логике. Логици заиста и није стало до идентитета између нашег израза и наше субјективне представе, него до објективног односа самих појмова. Зато за њу између „кљусета", „раге", „коња", „хата" итд. и нема никакве разлике. И зато само логика зна за синониме. „Логични синоними, међутим, зову се таутологије." 2 )

') Већа§е1: О. сИзсће 5рг., стр. 83, 86. 2 ) Уоз81ег: Роз. и. Ш. I. Л. 5рги>1585сћ., стр. 27.