Просветни гласник

Језик као културна вредност

471

би се изражавала изван језика, на сличан начин као алгебра, или чисте заблуде или само неспоразуми. Јер појам остаје увек појам, остаје увек садржина оног што називамо речју. И зато, чим имамо посла с појмом, ми имамо посла с језиком, независно од тога како ћемо тај језик да фиксирамо: било досадашњим символима или каквим новим. А пошто је језик, као што рекосмо, само један символ, пошто он као такав не може да унесе у свест ништа што у њој већ не би постојало, то значи да ће они људи који живе у потпуно различитим представама, тј. са савршено различитим искуством, узалуд покушавати да се споразумеју помоћу језика, па ма тај њихов језик био још толико логичан. Или, како Хумболт 1 ) вели, „нико не мисли кад изговори једну реч баш оно исто што и други... Зато је свако разумевање у исти мах и неразумевање, свако слагање у мислима и осећањима једно неслагање". Тако долазимо до привидног парадокса да језик стварно служи за споразумевање само оним људима који се већ разуме.у и без њега. КажеМ' да је овај парадокс привидан, пошто се његовом констатацијом још не изриче суд да језик не служи ничсму, да је његова улога само фиктивна и илузорна. Јер да језик не постоји, људи би били неми, тј. нико не би знао шта и како други мисли и осећа, па према томе, не би могло бити говора ни о међусобном разумевању. Чињеница да језик не може у свест да унесе ништа ново, од толиког је значаја по целокупну нашу културу да се она не може претерати. Она, пре свега, одређује ориентацију педагогије, јер је њиме дефинитивно осуђено тзв. интелектуалистичко васпитање у корист тзв. очигледне наставе: само ова може да пружи слушаоцу ново искуство; саме речи и цифре не повећавају садржину свести, или је повећавају само у толико што у њу уносе празне формуле. Овим је сазнањем добијена у исти мах једна ориентација науке од елементарне важности. Јер је њоме речено да оне науке које за објект имају речи или друге које чисте символе, науке као филозофија, историја књижевности и уметности у опште, морају да се владају по сасвим другој методи него тзв. природне науке, чији објекти нису само символични. Ове последње могу да се „уче", јер човек упознавањем природних објеката стиче нова искуства, проширује садржину своје свести. у стању је, дакле, заиста да научи нешто. Оне прве не могу да се „уче", јер упознавањем чистих символа човек не добија никакво ново искуство, не научи дакле стварно ништа. Искуство у овом случају зато мора да се претпостави; оно, другим речима, овде мора да се тражи у самом животу. Једино што школа

') НитћоШ: с. стр. 202.