Просветни гласник

т

Просветни Гласник

може да учини, то је да среди већ постојеће искуство, да оперише са искуством, стеченим изван ње. Она, дакле, може да пружи слушаоцу ново искуство једино тиме што ће његова стара искуства да систематише, да организује, да од њих створи једну целину, једно јединство, један заокругљен поглед на свет. Чим школа хоће да прекорачи ту своју улогу, чим символичне науке мисле да могу као природне да нас обогате пружајући нам чињенице које леже изван наше свести, оне ће престати да буду науке, оне ће бити школске у рђавом смислу те речи, биће мртве, биће оно што називамо надринаукама, јер у место да прошире свест нашу, оне ће успети само да је затрпају речима, тј. празним формулама. Из истог ће разлога они уметници који не траже садржину своје уметности у свом животном искуству већ у естетичким теоријама, бити надриуметници. Најзад је, како Дарместетер 1 ) вели, само захваљујући чињеници да се језиком даје изразити један мали део субјективног света, могућа вештина писања. „Кад би језик био адекватан израз мисли, а не само један више или мање срећан напор ка таквом изразу, вештина писања не би постојала. Језик би био један природан факт као дисање, као крвоток или као асоциација идеја." Мислим да се из свега овог јасно види да је језик само једна сенка којој удахњује живот само онај који га говори и онај који га чује, само онај који га пише и онај који га чита. Језик живи само у субјектима; сам по себи он је мртав. IV ЈЕЗИК СТАГНИРА Зато, кад говоримо о еволуцији језика, ми тај израз можемо да употребимо само под условом да смо свесни да се њиме обележава сасвим друга ствар, него кад га употребљавамо у органској области. Језик, као што видесмо, не може да се развија из самог себе. Он, на против, стагнира. Човек еволуционише, човек се мења. А како се мења, то може да се види из језика, и то баш захваљујуки стагнацији његовој. Језик је као восак или као камен који верно чува, који консервише више или мање јасне отиске људског духа. Сравњујући те поједине отиске, човек може да закључи како се и у коме правцу његов дух развијао. Језик тако означава поједине фазе, поједине епохе које је пролазио дух људски. Он је зато сличан кошуљшлама које змија збацује са себе пошто су јој послужиле и пошто су ислужиле; сличан гео-

ОагтегзМег : с. стр. 72.