Просветни гласник

језик као културна вредност

475

Није латински језик имао никакве потребе да се „развија" у други неки, не знам како да кажем: нелатински или супралатински језик. Слично се мислило још пре неколико столећа. Само што се онда на место појма „развића" стављао други један појам. Тврдило се на име да су романски језици постали на гај начин што се латински „покварио". 1 ) Латински језик вршио је намењену му функцију савршено све док је трајао друштвени поредак латинског царства. А кад се тај поредак изменио, тј. кад су се појавиле сасвим друге потребе, латински језик постао је „анахроничан", јер је ваљало сковати други један језик чија ће функција бити адагггирана новим приликама и потребама. Романски језици нису постали на основу неког натуралистичког процеса који се вршио у самом латинском језику, као да се у њему налазио неки квасац, него на тај начин што су га народи, које данас називамо романским, прилагодили својим рођеним, сасвим новим потребама, што су га, једном речи, суверено модификовали, исто онако као шго би на пр. један вајар, у недостатку другог камена, из једне статуе длетом истесао другу. Тиме што је он то урадио, он још ни најмање није доказао да је његова статуа „лепша" од прве, да је она супериорнија од ње, да означава један виши степен у еволуцији, него само: да она одговара више потребама његовог сопственог духа. Да се романски језици заиста нису створили захваљујући измењеним културним приликама које је ваљало задовољити, да, према томе, језик не представља никакав природни организам који се развија из самог себе, него једну културну вредност коју човек ствара да би себе задовољио, признају сви, па и сам Дарместетер, који, као што је већ споменуто, бар принципиелно, стоји на еволуционистичком становиштву. Он вели: '-) „Иза промена којима подлеже облик (језика), виде се јасно дубље промене у навикама духа који посматра ствари под новим углом и који своју мисао аналише друкчије. Када видимо где француска раса декомпонује полако, столеће по столеће, синтетичке конструкције које је примила из латинског, да на њихово место неприметно стави аналитичке конструкције, ми можемо боље да продремо у карактер те расе која осећа потребу да своје мисли одреди јасно и да их подели да би их у толико лакше схватила". Ове речи јасно казују да постанак романских (француског) језика има да се захвали људима чији се дух разликовао од духа Римљана, да, дакле, разлози из којих се латински језик изменио не леже у самом њему.

1 ) РегЈтапс! Вгипог: Ш$Шге с1е 1а 1ап&ие р-ап(а1$е. Св. I: Ое 1'е'ро^ие 1аИпе а 1а %епа1з$апсе. Рапз, без године, Агтапс1 Со1т, стр. 3. ' 2 ) Багтез^егег: с. I., стр. 21. — Курсив је мој.