Просветни гласник

Оцене и Прикази

503

раза, који се морају, ма и у заградама, бар при првом спомињању употребити уз домаће. Зоологија је, истина, интернационалиа наука, али не мора бити скроз анационална. Ми смо млада национална држава у почетку периода хомологизације, и зато је дужност наших научника да искористе сваку прилику да истакну наше домаће научне објекте, као и резултате научног рада у нашем народу. Ђ. је оставио и најлепше прилике неискоришћене, у противности с другим нашим уџбеницима природњачких струка, као што су нпр. Воуков, Тућанов, Жујовић-Петковићев. У два је правца Ђ. пропустио да да свој прилог у овом погледу. Угледајући се и сувише на стране узоре, заборавио је на интересантан опште зоолошки материал што га пружа наша дивна и фаунистички тако занимљива земља са својим рекама, језерима, барама, планинама, низинама, пећинама и Јадранским морем. У другу је руку потпуно пренебрегао научни рад и резултате напора домаћих научних радника. Зар немамо шта да покажемо, или зар да наш наставни и научни подмладак не треба баш ништа да чује о домаћем научном раду и о домаћим приликама? Да је било више самосталности при састављању књиге и више оригиналности при одабирању материала и примера, била би књига и у том, као јамачно и у сваком другом погледу, боља, и ако можда не тако концизна. Зажаљење је што Ђ. употребљује искључиво старе, стране клишее, и рђаво прецртава и лоше репродуцира опет само стране слике, док наше научне организације (Академије, Хрв. Прир. Друштво) чувају многе и многе оригиналне, наше клишее, и док страни писци зоолошких књига и уџбеника налазе за вредно да репродуцирају наше оригинале; Ђ. то сасвим игнорише. Обим књиге не би био битно увећан да је уметнут нпр. и кратак одељак о подземској и пећинској фауни, са које је наша земља гласовита. Та Воаз, који је написао Ђ-у добро познати најелементарнији уџбеник зоологије (оригинал дански, а преведен на немачки), спомиње пећинску фауну, разуме се врло у кратко, јер му општи део износи само 170 страна. Ради штедње у простору (што од мене захтева Г. уредник), не могу да наводим и друге примере. Даљу знатну замерку са гледишта практичне употребљивости изазива општа недотераност, да не речем аљкавост, с којом се сусрећемо на свакој страни. Књига оставља утисак набрзо за штампу склопљена, а не годинама брижљиво рађена и дотеривана дела. Ту је много крива и недотераност у техничком погледу. Није на нама да пресуђујемо ко је томе више крив, аутор или издавач и штампар. Од штампарских грешака — често врло незгодних — све врви, те у тексту, те у објашњењима слика, те у именима лица и животиња. На све стране је по штогод заборављено: овде штогод у објашњењу слика, онде у