Просветни гласник

510

Просветни Гласник

Србијом". То је, уједно, потка готово свих ових неуметничко обрађених, али срцем писаних приповедака. Г. Смиљанић, родом из Македоније, види се, одличан је познавалац свога краја. Он се сродио са својом земљом и душом својих земљака, дубоко осетио и проживео радост и бол прошлих и скорашњих дана свога завичаја. Отуда је он умео запазити и дати рељефну слику живота у Македонији. „Ви сте често виђали како је понеко дрво прирасло уз крш и тако рећи виси о њему. Савило је, сирото, своје корење и обгрлило је хладну стену. Гране су му кржљаве и пресавијене... Ветар га често пута њиха из корена и прети сваког часа да га ишчупа! Али га и сунце понекад огреје, а пролеће га окити лишћем, те и по коју тицу намами да на његовим гранама гнездо савије и песму отпева... Посматрајући то дрво, ви сте у њему нашли сву поезију живота у том крају " (стр. 6 ; I). И збиља, краће, јасније и лепше није се могла дати слика неизвесног и променљивог живота у Македонији но у овим речима! Све, у осталом, приповетке, од прве до последње, верне су копије живота, људи и догађаја: како се живело, србовало, очекивало сунце слободе, борило са егзархијом, туђом влашћу, силом наметнутим учитељима и свештеницима. Писац као вођ води нас с краја на крај Македоније, и ми с њим путујемо кроз „нашу Швајцарску", преко Шаре, Кораба, Крчина, Стогова, Бистре, дивимо се горостасним врлетима, непроходним кланцима и плодним њивама, ливадама и пашњацима са свилоруним стадима; упознајемо се са једним нарочитим светом, нама непознатим, измученим, али пуним вере и наде да ће бити боље, и са задовољством слушамо „кроз пашњаке који миришу на млеко, кроз шуме које миришу на јагоду, малину и ракиту", ведру песму овчара: Благо ти, Бистра планино! Лети си плна овчари, Зиме си плна снегови!... (9; I). С брегова силазимо у вароши и градове наше старе славе и величине; пролазимо кроз њих, осећамо њихов интересантан живот, заноси нас глас шаркије и „мераклијске" песме са ћепенака: Отвори ми, бело Ленче, Вратица, портица! Да ти видим, бело Ленче, Лицето, лицето!... (стр. 28; II), или отегнуто: Жали, моме, да жалиме, Еј, моме!... Како ће се разделиме!... (стр. 64; II). Пред нама оживљава мучан живот у вечитој стрепњи од арамија, качака; сазнајемо подмукли пропагаторски рад Бугара ; видимо у главним лицима ових приповедака обичне људе, тако сличне нама по души и