Просветни гласник

Оцене и Прикази

511

срцу; људе скромне у речима, обилате у делима; људе који живе у вечитој борби за своју егзистенцију, падају, гину, без роптања, свесно, као јунаци, чекајући спас. Сви они имају нечега заједничког, опште народног; оличавају народне тежње и идеале; чежњу за слободом, надчовечанску упорност, жељу за животом у слободи, и љубав према просвети. Један за другим од њих, верује, све јаче, све дубље, у мисију Србије, Београда, у слободу која се рађа, долази. Учитељ Спасо (Борба за народност), тип правог народног учитеља, пророк је новога доба; човек који улива народу веру у бољи живот; деда Ђорђија (Нова Година) верује као у Јеванђеље „даћеједно старо, проклето царство пропасти, и весео је што ће то дочекати"; председник Николче (Није свршено) не може да схвати да је свршено са Србима који одоше у Албанију и, умирући, верује у васкрс Србије. — Каплар Богоја (Каплар Богоја из села Могила) самоучки учи да пише да би могао да пише својој девојци у село. „Хоћу да научим, па да јој сам напишем све што ми душа хоће" — вели он сам. Дуле Голичанче — у приповетци истога имена — ступа као добровољац унашу војску, да — како сам каже — „очува свој народ и за њега се жртвује", и рањен тешко, умире у болници, срећан што му је судбина доделила ту част да се жртвује за слободу своје доскора заробљене земље. Причање о догађајима и људима, на којима „почивају земље и градови", главна је садржина свих ових приповедака, без дубље психолошке анализе. Али поред причања у њима има, што је врло важно, пуно фолкорне грађе за познавање старих обичаја, психе ранијега доба. Тако обичај отмице девојке (Стојна), који се и до данас задржао у крајевима на периферији културе; обичај Бадњег Вечера (Код своје мајке), са оним примитивним церемонијама; обичај о свадби; обичај „суровице" — сличан везивању о материцама и оцевима — кад деца иду по селу и даривају људе ударцима суровим прутом (отуда је и име добио), и зато добијају пет пара — све чини да се ове приповетке са живим интересовањем читају. Најзад, не мање је интересантно описивање старинског учења у Борби за народност: „Ми смо код њега (учитеља) учили': „аз, буки, веди, глагоље... ћрф, ђрф, џрф...", а завршавао би нам са: Тита, ижица, Прочка по ушица, Да научим књижица" (стр. 11; I). Кад се прочитају обе збирке, добија се утисак да је Г. Смиљанић новајлија на писању, и ако има приповедака писаних пре рата; један трудољубив радник, добар познавалац средине и људи; да уме да запази извесне „значајне појединости", али уједно види се да нема приповедачке рутине, те отуда његове приповетке, иначе по предмету оригиналне, нису добро обрађене ; њихова композиција није увек добра