Просветни гласник

538

Просветни Гласник

њему страну духовну структуру. Они, дакле, употребљавају једно неадекватно средство, и нас та диспропорција вређа и зато је називамо погрешном, — све док она не би постала носилац једног новог језика, у коме би је случају онда морали назвати тачном. ЗАКЉУЧАК Морао сам мало дуже да се задржим на принципиелном питању језика, јер се ни данас још не води увек довољно рачуна о границама које постоје између лингвистике с једне стране и из природних наука позајмљених, на једно њима страно поље пренетих и зато доста неодређених и смушених еволуционистичких назора с друге. Био је у лингвистици неоспорно један велики датум, када се језик почео посматрати историјски. Штета је само што то гледиште није остало у свом делокругу, него се побркало с другим једним гледиштем, с којим је, с поља, имало извесне сличности, али с којим стварно, по суштини својој, није имало никаквих додирних тачака. Штета је што се историјски процес идентификовао са натуралистичким. На тај начин ово ново гледиште престало је да се разликује од старог: није, дакле, ни у чему више било ново. јер схватајући језик као засебан организам, оно принципиелно није тврдило ништа друго од претходног неисторијског гледишта, по коме је језик један засебан шематизам: оба гледишта, на име, тиме тврде да је језик нешто засебно, нешто независно од човека: оба гледишта, дакле, стварно тврде само један и исти апсурд. Некадања неисторијска концепција била је, међутим, консеквентнија према самој себи у толико што је избегла ону унутарњу противуречност која се налази у природњачко - еволуционистичкој концепцији. Јер чим се језик посматра као такав, тј. као једна објективно-постојећа структура, онда не може бити речи о томе да језик „еволуционише", да се он мења; онда се, на против, мора и може констатовати само да он стагнира. Грешка неисторијске концепције пак састојала се у томе што је она ту стагнацију схватила апсолутно, што је веровала да се језик не мења никако. И еволуционистичко и неисторијско гледиште, дакле, нису били довољно консеквентни. Неконсеквентност еволуционистичког гледишта састоји се у томе што оно противуречи самом себи; неконсеквентност неисторијског гледишта у томе што оно није извукло тачне консеквенције из свог става. Да они нису учинили те грешке, они би, разуме се, морали да дођу до тачних резултата. Да неисторијско гледиште није само посматрало сам језик, да је посматрало и узрок његов, оно би морало да