Просветни гласник

Језик као културна вредност

539

дође до закључка да се језик мења. Да еволуционистичко гледиште ту промену није схватило органски, оно би морало да закључи да се језик мења само зато што га мења човек. Другим речима: нити би еволуционистичко гледиште могло бити еволуционистичко, нити неисторијско да буде неисторијско. 06а ова гледишша, према томе, по суштини својој, ни у колико не противурече једно другом, него се, на против, само узајамно доиуњују: она означавају два различита става са којих човек може да посматра језик. Јер баш зато што је језик дело човеково, човек може да закључи двоструко: од човека на језик или од језика на човека. Зависи која је од ових чињеница дата, а која се тражи; која се претпоставља као позната, а која као непозната: у оба случаја се ради о једној и истој ствари: о датој структури духа људског. Главно је, зато, само да се не изгуби никад веза између језика и човека. А баш ту везу лингвистика је, бојим се, губила доста често, па било да је она стајала на неисторијском, било на еволуционистичком гледишту. Овом је констатацијом, мислим, тачно одређен задатак оног који хоће да испита културу једног народа. Култура није одређена само материалном страном својом. И абисински негус негести, „цар свију царева", поседује аутомобиле, али зато ипак нико неће у њему да види једног, рецимо, Американца. Све зависи од тога како ће човек да поступа са материалом који му стоји на расположењу, какав ће смисао и коју ће вредност да му да. Све зависи, другим речима, од у извесном тренутку дате психологије човекове. А човекова психологија, индивидуална као и колективна, огледа се, како смо покушали да покажемо, верно у језику његовом. Зато је, велим, онај који хоће да испита и појми културу једног народа, дух и душу његову, већ сам по себи упућен да се првенствено обрати испитивању његовог језика, ако тј. неће, можда духовито и интересантно, али зато ипак само дилетантски, да лута. Завршавам једним цитатом из Хумболта, 1 ) у слободном преводу, који, верујем, садржи у себи најдубље што се о бићу језика у опште може казати, и који би зато морао сваки онај који се бави језиком да има стално пред очима: Језик је, независно од своје социалне функције, потребан сваком појединцу, јер само захваљујући њему човек може да мисли. Језик се пак ствара само захваљујући друштву, јер човек може да разуме самог себе једино ако разумљивост својих речи испита на другим људима. Д-Р М. Т. СЕЛЕСКОВИЋ

') НитвоШ!: с. стр. 190.