Просветни гласник

О научном раду Јована Цвијића

581

Он иде и даље, уводећи у Географију и психичко: на духовним особинама које показује становништво појединих области, он изналази утицаје и географске и економске и социалне. Он „присваја Географији област која изгледа да је досада била област романсиера" вели француски географ Жил Сион. Овим методама професор Цвијић, истичући најпре етничко јединство Јужних Словена, издваја међу њима четири главна психичка типа: динарски, централни балкански, источни балкански и панонски. У сваком од ових типова разликују се даље психички вариетети. „Оно што Г. Цвијић није рекао", вели поменути Жил Сион, „то је да овај посао претпоставља изузетан дар. Уз најпотпунију тачност, и уз страх од оног готово, као и од а приори, треба да иде дух који осећа финоћу у стварима тако суптилним као што су психолошко проматрање и смисао за ниансе. Треба много година, скоро цео живот проведен у земљи, да се разазнају најглавније и најинтимније црте у духу и срцу нарОдних маса. Ако се хоће да процени интенситет различних утицаја, треба бити способан за анализе и природних и социалних погодаба, познавати економско стање, као и етнографију и историју. Јужни Словени су имали срећу да се овакав програм за њих изврши." Сем чисто научног, антропогеографски радови професора Цвијића имали су и велики национално-политички значај. Његово дубоко познавање свих делова нашег народа, као. и наших суседа, дало му је могућности да у свима великим догађајима што смо их преживели последњих двеју деценија, учествује активно, тумачећи и објашњавајући покрете који су се јављали. Тако је професор Цвијић био историчар свих оних потреса из којих је никла наша данашња држава. Он је стварно и објективно представио македонско питање приликом македонских немира који су настали после 1903 године; 1908 године, за време анексије Босне и Херцеговине, он је изложио узроке антагонизму између Србије и Аустро-Угарске, узроке који ће неколико година доцније бити непосредним поводом велике светске катастрофе; он је образложавао потребе нашег народа 1912 године за време Балканског Рата; а нарочито и највише у Светском Рату он је износио научне аргументе о етничком јединству Срба, Хрвата и Словенаца, и бранио њихове најјаче угрожене области. Радећи на овим питањима, професор Цвијић је тражио само истину, показујући тиме да прави научници представљају савест свога народа.

БОРИВОЈЕ Ж. МИЛОЈЕВИЋ