Просветни гласник

626

Просветни Гласник

изражава у свим дневницима дечака, пошто се само код њих у доба сазревања може јасно показати нагон детумесценције. Њихова сањалачка љубав према каквој лепој шипарици је у потпуно другом свету но што је бедно стање њиховог тела. Ауторка саопштава подужи одломак из једног врло занимљивог младићског дневника у коме се сукцесивно манифестују јака чулност на једној и жарка платонска љубав на другој страни. Та два света задржава културно високи чист пубергет. Код неких младића та два света остају и у адолесцентном периоду. Код осталих почиње борба у којој сад тело полаже право на избор објекта, а чист младићски идеал пада. Чине се храбри покушаји савлађивања, одвраћања и сублимације, али се дневник обично у адолесцентном периоду завршава првом љубављу у којој се нагони задовољавају без борбе, првом истинском великом страшћу, која шчепа целог човека и не допушта му да изрази своја бурна осећања. У адолесцентној фази, као другом латентном добу, сједињују се нагон зближења и детумесценције; али наши културни и економски односи забрањују ступање у брак одмах по завршетку зрелости, и зависи од самосавлађивања појединаца како ће они провести то време чекања. Ако је, пак, нагонски живот јако развијен, онда му се оставља отворен пут без обзира на питање закључења брака. Од тог најпростијег типа који је највише раширен, немамо никаквих дневника. Тек са борбом иде самосвест. Са том борбом почиње оно што је Фројд назвао сублимирањем, наиме тежње да се нагонско претвори у духовно, да се пажња управи на више циљеве и да се тежњом за њима задовољи латентна снага. У адолесцентном периоду се спаја телесни нагон са нагоном зближења за нов избор објекта, и чиста љубав пубертета позива се као помоћ за сублимирање. У пубертету није потребно сублимирање, јер је код чисте омладине сам нагон још сублиман. Где душевно господари над телесним, ту тако може бити и у адолесценцији. Све је то већ Мол на сличан начин схватио. Шарлота Билер завршава овај одељак изјавом да верује да је нашла јасан положај између Шпрангера и Фројда у овом излагању које се наслања на опите биолошке, као и специалне чињенице развијања. Оно што Шпрангер види у „еросу" је пубертет, адолесценција у почетној стадији или код врло мирног, високо култивисаног развијања. Оно што види супротна страна јесте просечна адолесценција, али никад здрав, чист пубертет. У њему је психичка тежња још слободна од земље, још одвојена од свега телесног, и доживљује се као чежња. (Наставиће се) СЛОБОДАН ПОПОВИЋ