Просветни гласник

634

Просветни Гласник

него ли ми. Он их проматра са гледишта главне реченице, а ми опет са гледишта као да споредна реченица није споредна, него као да је неовисна. Разумијеће и разлог зашто се мора казати и футур и презент и у споредној реченици са дие и онда ако је у главној реченици прошло вријеме, у оним случајевима ако су ти презенти и футури и сада, кад се говори, заиста садашњост и будућност. Синтакса овако обучавана имаће велику педагогичку вриједност. Биће не само врело вјежбања у усменом баратању француским језиком, богат материал за диалоге, него и објекат код којега се ученик уводи из конкретнога мишљења у апстрактно, у кратко објекат веома згодан за вјежбање у опажању и у суђењу. Истина јест да синтакса обучавана оваковим методом захтијева двоје: 1. много времена, и 2. веома вјешта и изналазива учитеља. Што се последњега тиче, може се готово рећи да је овакова настава и умјетност и знање. На даље захтијева оваков поступак савјесну приправу не само за сваки наставнички час, него и план за становито раздобље. Што се пак првога момента тиче, истина је да се је старим начином, т. ј. учењем правила у материнском језику напамет, могла одређена грађа много брже и чак и лакше да сврши. Али је искуство показало да је оваково учење веома стерилно за говорну вјештину. И данас нема готово земље у Европу гдје се не би барем у малој мјери (рецимо код учења вокабулара за конкретне појмове) тражио директан метод код наставе живих језика. Прије сам показао да је директан метод могућ и код учења морфологије, и сада код учења синтаксе, чак и за вјежбање у опажању и формулисању правила, само је учитељу потребна велика методичност и проналазивост. Нема ли је, успјех се не може да постигне. Рекапитулирајмо још једном горе изложене принципе по којима се обучава синтакса по директном или семидиректном методу: 1. Тачно ваља разликовати степене наставе. На првом се степену уче једноставни синтактички феномени обичнога говора у многобројним вариацијама што их допушта учениково познавање вокабулара, механички („антиципирање синтаксе"), тј. не тумачи се и не формулира правило. Тумачење и формулисање правила резервише се за згодан моменат, када се прикупило више грађе. 2. Анализа, упозоривање на разлике (вјежбе у опажању) и формулисање правила врше се у француском језику, колико је год могуће. 3. Учитељ поступа по „методу диференција" између српско хрватског и француског језика. 4. Цјелокупно вјежбање у анализи реченице све док се не добије правило, врши се у згодно удешеној диалошкој форми. п. скок