Просветни гласник

П р и л о з и

697

Али, рећи ће се, ако се поменути градови, и под овим условом, Србима уступе, кнежевина ће се ојачати, те следствено, може нашој царевини бити опасна. Као што је напред истакнуто, утврђено је да два од ових градова немају никакву вредност тврђаве, те нити као утврђења, нити пак као положаји, могу икада и ма за шта вредети. Од њих само београдско утврђење личи на тврђаву. Кад би отоманска царевина имала поседа с оне стране Дунава, или да је ова тврђава негде на средини, или да је на граници према Нишу, Срби би га, у случају потребе, као царски непријатељи могли против нас употребити, те би и на ту евентуалност ваљало помислити. Међутим, такав случај није. Поменути градови нити су од какве користи Србима за случај напада на нашу страну, нити пак могу бити каква озбиљна сметња да Турска, кад то за умесно нађе, своју војску уведе у Србију. Ови градови, према положајима на којима се налазе, кад би били поседнути јаким посадама, могли би Србији да послуже за одбијање евентуалног напада Аустрије на Србију. Према томе, јасно је зашто би Аустрија у души највише волела да се ови градови поруше. Међутим, будући је Србија само један део наше царевине, то би напад Аустрије на Србију значио објаву рата нама, Отоманској Империји. У таквом случају би Срби, природно, заузели своје место уз нас, и у том случају би ови градови били употребљени у служби за одбрану интегритета царства Овај закључак је за потписане ти слуге најдубље уверење и непобитна истина. Да поновимо још једном у кратко оно што смо горе изложили: Предложити прва два решења: посада од турске војске да остане у градовима, команду над том војском и градовима поверити српскоме кнезу. Ако се у томе не успе, предложити друго решење: посада градова да буде- састављена од турске и српске војске. На бедемима да се вију турска и српска застава. Пошто се предложе ова два решења, ако се не буду могла протурити, онда предложити и треће решење: тј. градови ће остати царски као што су. На бедемима њиховим ће се лепршати застава поред турске и српска. Чување и заповедништво над градовима ће се поверити личности српскога кнеза, а наша посада ће се повући. Ово последње решење свима нам се учинило као најподесније, и зато смо о њему одлуку донели једногласно. Ако се ово наше мишљење уважи и добије високу царску потврду, остаје у овом питању још једна ствар о којој се мора водити рачуна. Изишавши на овај начин жељама српскога кнеза на сусрет, од њега се имају тражити извесне јаке гаранције, за сигурност у будућности. Те гаранције би биле на пример: да се некако уреди питање тако да кнежевина Србија не троши велики део својих прихода за опрему 80—100.000 војника и за њихово наоружање; поред тога, Србија да се обавеже да неће допустити ирелазак у Турску једној гомили бун-

\