Просветни гласник

712

Просветнм Гласннк

био низ беда помешаних са злочинима, овај талентовани „јадни ученик" — како је сам себе називао — остао је усамљен и није створио никакве песничке школе. После њега, крајем XV и почетком XVI века, у Француској је царевала тзв. „реторичарска" песничка школа. Њени су представници, сви без изузетка, били лишени праве песничке инспирације, а своје су способности трошили у тражењу чудних рима и ритама и компликованих песничких форми. То је, међутим, било доба када је Француска, услед ратова, ступила у контакт с уметнички већ обновљеном Италијом, доба када су зраци античке културе почели отварати очи и ширити видике зачуђеним и одушевљеним људима и са оне стране Алпа. Чак је било и „реторичара", као Жан Лемер де Белж, који су наслутили сјај античког света и осетили донекле његове лепоте, али је још недостало јаких песничких талената и одлучности да се прекине с традицијама јалове версификаторске школе. Клеман Маро, и сам „реторичар" једним делом својих стихова, уноси у француску поезију више природности, лакоће и духа, али је недорастао да створи велику лирску поезију и да произведе радикалну реформу у француској књижевности. Пред крај прве половине XVI вска у Лиону, тада врло важном трговачком и културном центру, једна група песника, људи и жена, делајући под талијанским утицајем, тражи нове начине књижевног изражаја, али не ствара дела одлучног значаја и трајне вредности. Улога великог шефа песничке школе и обновитеља француске поезије чекала је да припадне Ронсару. * * * Пјер де Ронсар, рођен 1524 године у једној малој племићској породици, у селу Кутир близу Вандома, тврдио је у својим стиховима ца његови стари воде порекло из Румуније, из краја око ушћа Дунава. Своје је школовање почео у колежу, али је врло млад — тек кад му је било дванаест година — ступио као паж у службу француског дофена; после смрти овога служио је још двојицу француских принчева и шкотског краља јакова V, који се баш тада венчао ћерком францускога краља Франсоа I. Затим је, у шеснаестој години, додат као секретар амбасаде Лазару де Баифу, с ким је путовао у Немачку и Италију. Пред младим Ронсаром се отварала сјајна кариера дворанина и дипломате; леп, елегантан, добро васпитан, са јаким везама, — он је имао све што је требало тадањем племићу да може успети у друштву. Али, Ронсар је изненада оглувео. То га је приморало да прекине дипломатску кариеру и да се врати својој кући. Изгубив оца, Ронсар поново долази у Париз, али се сада одаје озбиљним студијама. Прво је живео у кући врло ученог амбасадора Баифа, чијем је сину, Антоану, давао лекције тада гласовити хуманиста Дора. Када је Дора по-