Просветни гласник

720

Просветни Гласнлк

Друга половина XVI века у Француској пружа један чудан контраст између бурности догађаја и жестине нарави с једне стране, и раскоши живота и рафинираности манира с друге стране. На француском двору, поред витешких двобоја и турнира наслеђених од средњег века, уведени су, под талијанским утицајем, балети, машкерате и друге сличне разоноде. Ронсар, у улози званичнога дворског песника, приморан је да, истодобно са својим патриотским Опоменама и Говорима, пише и мноштво пригодних песама и ситних комада. Из тога су доба и његове по тадашњој моди написане Еклоге са пастирима високог порекла и многобројним алузијама на догађаје дана. Чак и у саставима ове врсте, написаним већином по поруџбини, Ронсар успева често да испољи свој лепи песнички таленат, изражавајући нарочито своје јако развијено осећање природе. Ронсар је по налогу радио и своје велико песничко дело, Франсиаду, која је требала да буде француска Енеида. Песник је још одмах после манифеста Ди Белејевог од 1549 створио план за једну епопеју, у којој би била опевана цела прошлост Француске, а порекло њених краљева доведено од Франкуса, тобожњег сина тројанског јунака. Хектора. Једна чисто учена легенда која се повлачила још од средњега века, али која није имала никаквог корена у народу. Ронсар није имао довољно замаха за једно тако велико дело, његова је инспирација овом приликом била чисто књишке природе, он је уз то погрешио што је у епу, на захтев краља, употребио стари десетарац који није имао ни снаге ни пуноће већ опробаног дванаестерца. Ронсар је, као рођени уметник, осетио све ове недостатке и прекинуо Франсиаду после четвртог певања. Поред свих ових многобројних и разноврсних песничких дела, Ронсар је био и остао на првом месту љубавни песник. Он целога свога живота није преживео једне једине дубоке љубавне кризе, али је волео много и у љубави је знао бити искрен и нежан. После Касандре и Марије, Ронсар је имао више пролазних љубави, којима је, узгред, посвећивао по неколико сонета, елегија или песама. Он се последњи пут заљубљује после своје четрдесет и.пете године. Потреба и привилегија уметничких природа да могу волети у доба када већина људи тражи мир и живи само од успомена. Његова последња љубав је Јелена де Сиржер, девојка на служби код Катарине де Медичис, једна из „летећег ескадрона", како је називата многобројна краљичина женска пратња. Према једном биографу из XVI века — Бинеу, Ронсаровом пријатељу — песник се, тако рећи, не хотећи заљубио. Катарина де Медичис је, наиме, тражила од њега једнога дана да опева, на петраркистички начин, лепу и племениту Јелену. Песник је почео послушно низати сонет за сонетом, али је убрзо постао жртва ове љубавне игре. Јелени је пак ласкало удварање једног тако славног пес-