Просветни гласник
62
Просветни Гласник
училишта" (стр. 439.). Као што се види речи ЕроШИоп апЛ Из кМгеА еггогз (теорија еволуције и сродне заблуде) Радосављевић преводи: „Еволуција и слични филозофски проблеми." „Заблуде" су код њега постале „филозофски проблеми". Радосављевић је, дакле, нешто опрезнији од Е. ШћИе, те се устручава да дарвинизам назове заблудом. На стр. 226. Е. МћИе говори о неморалу у старој књижевности па даље наставља „Апс! о{ ћо\у тапу тос1егп аиШогз а1зо ггп^М 1:ћебате ће заШ \У^Ј1ћ ћо\у тапу аге §гасе ап^ ћеаи1у о{ 1ап§иа§е ћи* а сИ5{*Ш5е Јог рппсјр1ез *ћа{ 1п 1ћејг геа1 <1е!огтЈ1:у \уоиМ гере1 1ће геас!ег!" (стр. 227). (А за колико модерних аутора би се могло то исто рећи. Код колико њих су љупкост и лепота језика само огртач за принципе, који би свјом стварном ружноћом одбијали читаоца). Радсављевић се сматра овлашћеним да ово место преведе: „А колико би се могло то рећи и о многим модерним авторима! Ено ваммодерног даровитог Ускоковића и његовог романа „Дошљаци." Диван језик, диван стил, али принципи болесни и ниски. Нама не требају Золе! Тако је и са многим нашим новелама а особито у подлисцима неких београдских журнала". (стр. 439). Ово посрбљављање енглеског текста налазимо још на једном месту. На стр. 215. Е. ШћИе говори како млади људи избегавају позиве скопчане са телесним напрезањима. „Јоип^ теп аге апхшз *о ћесоте 1еасћегз, с1егкб, тегсћап *5, рћу51СЈап5, 1а \ууег5, ог 10 оссиру 5оте о!ћег робШоп 1ћа1 <Зое5 по! ге^шге рћузјса1 1ој 1." (Млади људи се труде да постану учитељи, чиновници, трговци, лекари, адвокати или да заузму какав било други положај, за који није потребан физички рад.). Радосављевић нам пак овако предикује: „Млади Срби и Хрвати труде се да се изобразе за учитеље, професоре, свештенике, адвокате... Наше младе Српскиње и Хрватице гледзју трче да сврше препарандију, гимназију, а у најновије време и универзу." (стр. 433.) Штета је да Радосављевић своју Библијску Педагогију није написао (!) после светског рата, па би се „јоип§ теп" зацело преобразили у младе Србе, Хрвате, Словенце и младе Српскиње, Хрватице и Словенкиње... Даље наводити доказе да професор Радосављевић није прави писац своје Библијске Педагогије изгледа нам непотребно. Д-р Ханжековићу припада заслуга да је после толиког времена открио овај плагијат 1 , а ствар је проф. Радосављевића да свој случај објасни, акоје овде уопште потребно даље објашњење. БРАНИСЛАВ КРСТИЋ
1 О овој ствари писао је ту скоро у једном теолошком часопису и Д-р Јордан Илић.