Просветни гласник

192

Просветни Гласник

у националном и економском погледу, мислимо да није потребно нарочито нагласити. Сви наши медицински факултети били су одавна потребити. То се види из следећих чињеница. Одлука о оснивању Медицинског Факултета у Београду пала је још пре светског рата. У Хрватској је свеучилишним Законом од 5 јануара 1874 (§81) одређено да ће се Медицински Факултет отворити „чим се осигурају средства за његово устројство и одржавање", те се народним прилозима сакупила за то доба знатна свота од 4,500.000.— кр. (види основу Закона о изградњи зграда за Медицински Факултет). Тако је при оснивању тог факултета до 1917—18 била на расположењу свота од 5,694.081.— круна. У Љубљани напокон постојала је медицинска школа већ од 1762 па све до централистичке реакције после године 1848. Зар да се вратимо у доба најцрње историје једног великог дела наше уједињене домовине? Наши медицински факултети живе врло скромно. Најбоље нам то илуструје број наставника, који су у буџету предвиђени, нарочито ако то упоредимо са аналогним позицијама на туђим университетима. Београдски факултет имаде 16 професора и 8 хонорарних професора; загребачки факултет има 19 буџетских наставника и 5 хонорарних професора; љубљански 3 професора, 3 доцента и 3 хонорарна професора. Од факултета на страни изнећемо податке само од оних са маленим бројем ђака. Тако на пр. Бесансон са бројем од 550 ђака на 3 факултета има 19 наставника; Бон са 426 медицинара, 26 наставника у буџету а 37 изван; Бордо на 2752 ђака на 3 факултета 37 медицинских наставника; Клуј (Румунија) на 618 медицинара 26 наставника; Братислава 20, у Дижону, који на 4 факултета има само 539 ђака, долази на медицински факултет двадесет наставника. Факултет у Ерлангену на 202 медицинара броји 39 професора. Франкфурт на Мајни са 248 студената 22 наставника. Рекорд имаде Гисен, где број професора износи 28 на само 177 ђака! Хонорарни професори нису код страних факултета у горе наведеним бројевима урачунати. Шта би се пак укидањем једног медицинског факултета реално приштедило? Љубљански је факултет дотиран са око 400.000.-— динара у буџету; је ли баш уштеда те своте вредна да се распири племенска осетљивост? Ако би се укинуо један велики факултет у Београду или Загребу умножио би се број слушалаца на другом у таквој мери да би се морали саградити и основати паралелни институти са повећањем трошкова не само за рад него и за зграде. С друге стране, настава би чом мером свакако страдала, јер ми немамо милијонских градова, и настала би оскудица у мртвом и живом материалу. Сем тога, познато је да је практична настава на средњим факултетима несразмерно боља него на превеликим. Постојеће клинике остале би и даље као болничка одељења, јер уз постојећу велику оскудицу броја кревета,. не би ни једна