Просветни гласник

Извештај Ректора

253

све то више у нашој старој Европи шири мисао да се спорови међу народима расправљају у будуће првенствено путем арбитраже, вероватно је да ће се од будућих генерација нашега народа, у одбрани стечене слободе, тражити мање жртава у животима људским и крви људској, али да ће се у светској утакмици у толико више од њих тражити истрајан и наноран рад на пољу културном и економсном. „Да у тој утакмици не би подлегли, наши млађи нарапггаји морају бити васпитани првенствено у љубави према народу своме и отаџбини и наоружанп позитивним знањем, без које нема напретка уоппгге, а још мање успеха у утакмици са другим народима на пољу културном и економском. „Полазећи са овог гледишта, и тако схватајући ствари, ја сам решен да са своје стране принесем лепту оним многобројним просветним задужбинама које су појединци нашем народу штедро завештали, и, следујући њиховом лепом и поучном примеру, уверен сам да вршим само дужност једног сина отаџбине. „Саопштавајући Вам ову своју одлуку, ја Вас молим, Господине Ректоре, да ми не ускратите помоћ да заједно утврдимо појединости, како би ова моја задужбина одговарала најбоње својој намени и мојој жељи. „Веоград, 26 јануара 1927 год. Ђорђе Генчић, с. р." Затим је Ректор прочитао писмо Г-ђе Мице удове пок. Владимира Лацковића. адвоката, које гласи: „Београд, 26 јануара 1927 године. „Поштовани Господине Ректоре, „Част ми је известити Вас да сам намерна учинити једно завештање Университету у Београду за успомену мога пок. мужа Владимира Лацковића, адвоката. . „Тога ради јављам Вам да сам одлучила да оставим после моје смрти 100 акција Београдског Кредитног Завода и 150 комада Ратне Штете, Университеској Библиотеци с тим да се од тога прихода купе опште потребне књиге (енциклопедије, речници, часописи и слично), и да се оне држе у великој дворани за читање, у засебном одељењу (орману или полици), на којем ће стајати натпис: Задужбина Владимира Д. Лацковића. „0 одличним поштовањем, Мица Влад. Лацковића, с. р." Најзад је Ректор прочитао писмо Г-ђе Олге удове пок. Љубе Крсмановића, ко.јим одређу.је награду од 5000. — динара ономе који би израдио историју Велике Школе (1863—1905).