Просветни гласник

284

Просветни гласник

На сваком ступњу, тј. у сваком разреду, настава мора бити приступачна учениковом схватању. Градиво, које ученици не могу разумети, штетно је. Дечји ум, као и ум примитивног човека, сав је у свету збивања конкретног и блиског (просторно и временски), о чему настава мора водити рачуна. Учитељ мора познавати законе дечјег телесног и душевног развоја и према њима подешавати своје поступке. Оснозни услов учениковог активног учешћа је његова заинтересованост, и то како за предмет рада тако и за саму функцију рада. Ово интересовање упућено је у почетку на блиски и конкретни околни свет. Зато свака настава у народној школи мора почети од ужег дечјег околног света: дом и школа, ширећи постепено круг интересовања на завичај и природне појаве док не обухвати целу домовину (државу). Настава почиње и ради са оним што је дечјем искуству најближе, а то је њихово непосредно познавање блиских ствари. Озо дечје познавање ствари редовно је познавање више или мање сложених целина, а не елемената. Детету је на пр. много приступачнија реченица, као израз једне мисли (једне целине), неголи њени делови (речи, слогови, гласови), до којих оно долази тек путем тешког процеса апстраховања. Целина опажајног искуства је за дете психолошки проста, иако је у ствари та целина логички сложена. У природним наукама почиње се најпознатијом биљком и животињом, у геометрији мерењем, у земљопису познавањем места, у историји најближим историјским спомеником или у народу познатом песмом, причом, анегдотом, биографијом итд. Посматрањем познатих целина врши се њихова анализа до лако схватљиве мере, а довољне за будућа уопштавања. Појединачне (детету) блиске целине групишу се, на основу сазнања до кога се дошло анализом, у веће целине и тако ученици на неосетан начин долазе до сазнања научне класификације. Овако се врши везивање растуреног градива (познавање појединачности) у целине какве наука познаје, а ученик се навикава на научни начин мишљења и уопштавања. Све зависи од вештине учитеља при избору градива на коме се ово може лако, разумљиво и неосетно остварити. Настава мора бити непрекидна целина која се креће од једног познавања другом познавању, обухватајући конкретну разноврсност у једно унутрашње јединство. Према овоме систематско знање не натура се ученику споља (терањем да научи од . речи до речи из књиге или да научи што учитељ говори), већ му се само открива. Само тако организован опажајни материјал приводи ученике правом сазнању. Законодавац у § 44 Закона о народним школама каже да се настава у народним школама има „руководити начелом концентрације наставе и активног учешћа ученичког".