Просветни гласник

Увод у Аристотелову естетику

15

I О ЕСТЕТИЧКОЈ ТЕОРИЈИ АРИСТОТЕЛОВОЈ Ова теорија води порекло од Платона, чији је Аристотело био ученик 20 година. Али, она је, ипак, у многоме оригинална и претставља знатан напредак према Платоновој теорији. Тако, Платон није, као што знамо, категорички дефинисао лепо, док нам је Аристотело оставио о лепом једну кратку, али сигурну дефиницију. Затим, Платон је сматрао уметничку имитацију као мало оригинално занимање; он је сматрао да је уметник далеко од истине и да подражава привид, итд. Аристотел је, као што ћемо видети, супротног мишљења. Платон је био против трагедије, док Аристотел за, итд. По Аристотелу, есенцијалне форме односво услови лепог су: ред тоХ,1^ хармонија оор-ретр^а и одређеност соргар-еуоу Он ове формалне елементе лепог у Поетици допуњује. „Као што, каже он, једно биће или једна ствар састављена од различитих делова, не може имати лепоте до само онда, ако су ти делови раепоређени по извесном реду; ако имају извесну размеру, која није лроизвољна. Јер, лепота се састоји у реду и величини". Та величина је, за Аристотела, такође један од услова лепоте. Једна лепа животиња не треба да је сувише мала, јер посматрана, за сувише кратко време, неће бити јасна; она не треба да је и сувише велика, јер се, онда, не може обухватити једним погледом њена целина. Грчки скулптори стварали су, као што знамо, свој канон од тела које није било ни сувише високо, ни сувише ниско, ни сувише дебело, ни сувише суво, већ од тела које је претстављало '„средину" према крајностима. Шта је то величина? Овај појам објашњава Аристотелово схватање трагедије. Аристотел говори и о величини речи. Један говорник, каже о«, кад брани свог клијента, треба да претстави сву величину његове несреће, да би, тако, произвео терор. Величина је, по Аристотелу, извесно протезање, у чијим границама трагедија мора бити затворена, да не би трајала више времена него што би то могло памћење гледаоца да обухвати. Тако на пр. у једном сувише великом броју људи, немогуће је да буде реда. Нека тај број буде и највећи, само под условом да се лако може перцепирати. Затим, постоји и морална величина. „Трагедија је, каже он, претстављање бића која су већа него вулгарно биће и боља од њега". Тако „Хомер претставља људе боље (или веће) него што су, док их Клеофан слика онакве какви су (у њиховој обичној природи), а Ежемон од Тасоса, проналазач пародија и Никошарес писац Делијаде, дефигурпрају их и деградирају". У томе је, каже Аристотел, „разлика између трагедије и комедије, јер ова последња хоће да слика људе порочније, а она прва боље него што их видимо". На који начин можемо ми да претстављамо људе као боље и веће него што је то обичан човек? Аристотел, као и Платон, одговара: дајући им саму величину и изврсност њихова карактера. Говорећи о уметностима уопште, Аристотел каже: свака акција има свој циљ, тежи једном циљу (на пр. циљ једног архи-