Просветни гласник

текте је кућа). Тај циљ је код Аристотела често идентификован с идејом. У психолошком погледу, овај писац сматра уметкост као једно стање; стварање је, по њему, акција разумног дела душе. Овај део дели се на сазнавајући и размишљајући итд. II КАРАКТЕР АРИСТОТЕЛОВЕ ЕСТЕТИКЕ Аристотелова естетика је опиритуалистичка; она је мање идеалистичка од Платонове. Аристотел, као и Платон, сматра да је имитација есенцијелни карактер уметности. Али, он сматра да уметник треба да тражи идеалан и улепшан модел у својој замисли. Тај идеал је, по њему, идеална душа. По Аристотелу, права уметност служи се формама, само да би изразила невидљиву душу; без тог израза, била би само знак без значења. Поезија, сликарство, драмска уметност, музика и игра су, по Аристотелу, имитативне уметности. Изузетак чини само архитектура, коју је Аристотел, као и цела античка естетика, сматрао.као корисну уметност. Овако је и Платон, његов учитељ, учио. Али, ни један ни други не кажу да је принцип уметности та имитација. Без сваке сумње, каже Аристотело, уметник који се ограничава само на репродукцију природе, не би постигао савршенство. Прдви уметник не конира. Сликарство и скулптура репродукују човека или друга бића природна, морају имитирати, пошто су ова бића у прнроди. Али, то није слепо имитирање, већ комбинирање и идеализирање ствари. Другим речима, уметност у те своје имитације уноси човеков (уметников) удео, који је, каже Аристотело, виши од саме природе. К. Свобода 1 ) тврди: да је имитација (} л ' јј . г]0ц ) код Аристотела, као и код Платона, узета у буквалном смислу, тј. као стварање у коме слика личи на свој модел. Али, додаје овај писац, Аристотел је допуштао да се уметник удаљи од стварне слике реалности и да улепша свој модел, али с тим да дело ипак личи на тај модел. Човек је, иначе инстиктивно упућен на имитацију; тим се он одликује од осталих животиња. То имитирање нам доноси задовољство. 2 ) Човек од раног детињства имитира и тиме се усавршава и васпитава.' 4 ) Затим, човек воли имитацију; он репродукује' ствари, али улепшавајући их путем трансформације. Појам „ружно" о коме се данашња естетика бави, није измакао ни Аристотелу. Он каже: оригинали могу бити ружни (одвјратни), а копије да нам се ипак свиђају. Тако на пр. леш у

Ј ) Е'е81;ће1:1цие с1'АгГб1:о1е, Вгпо, 1927. -) По њему то имитирање нас весели, јер ми у учењу налазимо главни извор задовољства. Исто ово тврди и Платон. 3 ) Сађпе1 Ргбуоз! у својој »ИоиуеНе езШеНчие ђазее зиг 1а рћузш!о§те« (1898) каже у истом смислу: „инстикт имитације је, изгледа, створио како књижевност тако и ликовне уметности, али је пре свега у њему директније порекло ликовних уметности... имитација је код човека урођена способкост... дете отвори најпре своје очи да би сазнало, и кад сазна, оно онда имитира (подражава); зато што види другог да говори, оно и само покушава да говори" ...