Просветни гласник
Увод у Аристотелову естетику
17
природи чиии да га се грозимо, док на слици може нам се чак и допасти ако је лепо претстављен (види на пр. Рембрантов „Час анатомије"). Извор поезије је, каже он, у потреби за имитирањем и у задовољству од тог имитирања. Што се тиче сликарства, Аристотел тврди, да кад гледамо једну слику ми резонујемо помоћу 1СИлогизма и кажемо: она претставља оно или ово. Али, ако не познајемо објекат који претставља та слика, онда то није више имитација која нам прави задоеољство, већ само извођење те слике, форме, боје итд. Аристотел говори и о уметничкој критици, тврдећи да је немогуће или тешко бити добар судија једног дела у коме се није лично суделовало. Али, он пристаје да и они који су само теоретичари, тј. који не стварају, могу судити. Затим и онај који не употребљава једно дело и не познаје његову уметност, може га судити (на пр. онај који станује у једној кући најбоље може да суди о њој). Ове опсервације воде порекло од Платона. Што се тиче имитације, Аристотел разликује три врсте: 1°) с обзиром на средства; 2°) с обзиром на нредмет и 3°) с обзиром на начин имитације. Он гледа у акцији циљ човеков; стога он ту акцију сматра као највише одговарајући предмет уметничке имитације и примењује је на ове уметности. Платон је, напротив, сматрао да се та имигација људске акције односи само на драму. То задовољство, међутим, Аристотел не сматра као једини и главни циљ уметности. Израз „имитација" (мимеоис) не треба разумети у даиашњем смислу те речи већ као претстављање кроз или помоћу уметности. Тако схватање одговора најтачније Аристотеловом. III О УМЕТНОСТИ, УМЕТНИКУ, ОБЈЕКТУ И ЦИЉУ УМЕТНОСТИ Још Аристотел је знао за антитезу природе и уметности. По њему, дела природе 4 ) претстављају више финалитета и зато имају више лепоте од уметничких дела. Аристотел сматра, да би било неразумно да се више радујемо делима уметности него делима природе, која је уметност само претставила, односно репродуковала. Аристотел је, у својим делима, више пута говорио о есенцији уметности (тех^г]) а нарочито у Етици Никомаховој у коме каже: „Као што постоји једна уметност (узмимо на пример специјалну уметност као што је архитектура) и као што је та уметност резултат једне моћи продукције зш §епепз, обасјане умом; и како иначе, не постоји ниједна уметност која не би Зила моћ продукције помогнута умом, и пошто у нашој интелигенцији нема продуктивне моћи, која не би била, такође, уметност, то следује: да се уметност стапа у нама са моћи која продукује (ствара) спољне 'ствари, помажући се правим умом. Свака уметност, била каква била, тежи да продукује (ствара); никад њени напори, њене
4 ) Љубав Аристотелова према природи била је претераиа кад тврди: да у сваком објекту природе, па чак и у оном који нам даје недопадљиву перцепцију, има нечег лепог. Он, као и Платон, нарочито види ту лепоту у леиим људским телима. Просветни гласник, бр. 1—2 " 2