Просветни гласник

спекулације немају други циљ до да метну на свет (роде) неку од тих етвари, свеједно да ли оне постоје или не постоје, а чији је приицил у ономе који ствара, а [никако у ствари која је створена. Тако уметност се иижако не одноеи на ствари, којима сама природа управља; јер, све ствари те врсте имају у себи самим принцип своје егзистенције. Уметност је, дакле, то понављам, извесна моћ продуковања којом управља наш прави ум . .." (Етика Никомахова, књ. VI, глава III). Циљ акције је — добра акција, док је циљ стварања — дело, тј. нешто што је ван тог стварања (на пр. кућа је ван архитекте). 5 ) Те продукције уметно-сти, Аристотел зове, у својој Метафизици, као и ми данас, стварање ( јгош Т у лои^оц). Основа сваког стварања је у „идеји", одн. форми (етбо^) која се налази у духу оног који ствара. Тако идеја куће ствара кућу; тако исто, идеја о здрављу чини да лекар размишља како неког да излечи. Уметност је, дакле, дело резоновања 6 ), дело духа. Архитекта, као и лекар, зна зашто прави ово или оно. Ово гледиште Аристотелово је, по нашем мишљењу, скроз погрешно 7 ). Према томе, моћи уметникове су активна и слободна снага и моћ, која продукује спољне објекте и моћ, чисто интелектуална,, којом тај уметник ствара себи о том идеју. Говорећи о уметности, Аристотел често употребљава израз „узрок". Тако је на пр. материја „узрок" сваког дела уметности (на пр. метал је узрок статуе од метала). Али, чим се идеја, одн. форма сједини са материјом тј. неодређеним), рађа се једна одређена ствар. Архитектура је, по њему, идеја куће; јер он идентификује уметно^ст са идејом (в. Платона). Аристотел је знао и за ентузијазам песнички. У својој Реторици он каже: да је. поезија анимирана божанским дахом. Песник је или човек од талента или један екстазичан човек, онај који „излази из самог себе" (екстаза, екотас^). Објект уметности је, по њему, лепо, а циљ уметности није корисно, већ једино — задовољство, та драж (шарм) од лепог, које је утолико отменије уколико је некорисније. (Ово исто и Кант). Аристотел убраја у уметности не само скулптуру, сликарство, музику, поезију и архитектуру, већ и обућарство, ткање, куварство, медицину, стратегију, граматику итд. То је зато што се, у његов^о време, под речју »агз« (тех^г!) разумевали и занати и уметности (тј. лепи занати). Али, лепе вештине (ћеаих-аг1:$) разликују се од осталих тиме што нроизводе задовољство. По Аристотелу, има две врсте уметности: једна која се односи на потребе живота, и друга која се бави само тим да тај живот учини — пријатним. Претставници ове друге групе били су сматрани као супериорнији према оним из прве, јер њихова

5 ) Разликујући науку од заната (агз ), Аристотел каже: _ архитекта(арХ^тЕктшу; зна за узроке, док раденици раде по навици, не знајући зашто шта раде. 6 ) Аристотел каже: да уметник не размишља о циљу већ о средствима помоћу којих има да успе; он осећа задовољство изводећи своје дело. 7 ) Ово тврди и Гомперц, који сматра да Аристотел греши кад тврди:: да уживање у делима уметности долази од резоновања.