Просветни гласник

2*

Увод у Аристотелову естетику

19

наука није имала.за циљ корисност. (В. Канта). По једној другој подели, уметности су: објективне и субјективне. Под првим Аристотел подразумева природне објекте, а под другим вештачке. Аристотел каже да треба учити цртање, да би се формирало, што лепше и тачније, суђење и схватање лепоте тела, односно статуа. ( Политика VIII, гл. III). Уметником се постаје помоћу навике и активности: градећи постаје се — архитект, свирајући цитру — цитриста итд. 8 ) Онај који иикад није градио не може бити архитекта. Што се тиче сликара, они имитирају (претстављају) било кроз уметност било кроз навику. Какав је циљ музике? Она треба, одговара он, да нам створи отмено (диагогично) и чисто уживање, право уживање, прави одмор слободних људи. Човек има потребу да се одмори и потребу за игром. 9 ) И, кад музика не би више давала од тог простог задовољства, 10 ) опет би се од .ње имало неко добро, због одмора који имамо од ње. , Али Аристотел не сматра да је доста ако уметност само узбуђује, поштено и безазлено, нашу осетљивост; она треба, узбуђујући је, да је уздиже, да је загрева. „Што се тиче тог курантног ашшљења које, каже Аристотел, препоручује културу музичку, не због ње 'саме, већ као врло ефикасно средство одмарања, могли би се запитати, одобравајући га: да ли је музика у ствари тако секундарна ствар и зар јој се не би могао ириписати отменији предмет од те вулгарне употребе? Зар да се од ње тражи само то банално (обично) задовољство које она изазива код свију људи? Јер, не би се одогло порећи, да она изазива чисто физичко задовољство, очаравајући без обзира на доба године, све карактере. Али, не може ли се још и то испитати: да ли она не би могла да врши извесан утицај на срца и душе? Довољно је, да би се показала њена морална моћ, да се докаже: да она може да промени наша осећања. А она их извесио мења. Треба само видети какву импреоију производе на слушаоце дела толиких музичара, нарочито музичара са Олимпа. Ко би могао да порекне да оне не одушевљавају душе? А шта је то одушевљавање, тај ентузијазам, ако не једна модификација и то посве морална? Довољно је, да би се обновиле живе импресије, које нам музика даје, да је чујемо поновљену без пратње и без речи". (Политика, VIII, глава V). „Музика је, дакле, право уживање. Ништа 1не имитира боље и реалније од ритма: љутњу, доброту, храброст, па чак и мудрост и сва осећања душе. Чињенице показују најбоље колико музика може да промени расположење душе".

8 ) Део Аристотелове естетике који говори о музици, иако је основан на Платоновим мислима, је један од најинтересантнијих. Те музичке проблеме испитивао је у детаљу С. 51:итр1 (Аћћ. Вег1. Акаб., 1896) и Ф. А. ОеуаегЧ, С. Уо11§:геК (Хе в ргоћ1етез тижаих <1'Аг151о{е 1903). Види, такође, К. Свободу (ор. сИ., стр. 175).

в ) Ето како је Аристотел наслутио естетику основану на игри (Шилер, Спенсер итд.).

10 ) Аристотел не види, противно Платону, ничег рђавог у задовољству.