Просветни гласник

емаљера и минијатуриста пре свега. Наши стари рукописи, повеље са печатима, једна учена књижевност и законодавство чине нам част до дубоко у XV век. У XIV веку покушали смо' да развијемо не само своју политичку моћ, већ и културу са претензијом да постанемо првн на Балкану. Хтели смо да наследимо улогу и мисију Византије када је она била у пропадању. Раокошни барокни, еклектични израз таквог нашег културног настојања лостао је експанзиван, тако да се и Румуши и Руси угледају у многочему на нас. Када су нестале могућности монументалног стварања, у ситној уметности, у везу, штампи књига иживљује се једна раскошна примењена уметност, која цвета од XVI до XVIII века не само у Фрушкој Гори већ и у Црној Гори и Приморју. Иконостаси и намештај, од тога времена па до краја XIX века, прихватају постепено све јачи утицај Запада. Ренесанса и Барок, најзад Ампир и Бидермајер овладају нашом уметношћу. Под Турцима смо успели да задржимо традиције. Оио што је у једној врсти било потиснуто, у другом облику избија још анергичније. Наш богати занатски, домаћи везилачки фолклор и народне несме сведоче о томе. Италија, Немачка и Француска дале су нам много потстрека у ноеијем нашем изграђивању. Наше новије сликарство, аркитектура, музика, драма и опера., наука и филооофија већ је пуна свести о европској културној заједници. Та свест датира од Ћурђа Бранковића и оживљује са Доситејем и Вуком. Онај интервал који је направио- Исток код нас, када нас је оријентализовао и „балканнзовао" (сем џамија, обичаја, одела и оружја унео је и много психичких еле.мената), није допро^ до суштине наше културе, — само јој је дао нове боје. Ниједан народ није изгубио више културних споменика од нашега. Колико су срећни у томе погледу народи Запада и Средње Европе! У њиховим катедралама и замцима сачувано* је све. скоро као од јуче. На раскршћу светова ми смо осуђени на многе жртве и штете. Да бисмо сачували сигуран траг свакој нашој културној вредности свих врста, — намеће нам се мисао да поступамо по примеру нашега генијалног Вука Караџића, који је спасао за човечанство наше народне песме! Сем народне песме, донекле добро етоји ствар и са нашим напевима, музиком и игр^ом. Тамо где жива реч, глас и ритам доминују, мноГо могу да користе и позоришта и фестивали. И оно што је сачувано 1 у библиотеци, архиви, музеју, може да се увек корисно доведе до израза. Многе ствари налазе се у приватном поседу. И за те предмете треба да зна друштво, које неће повредити правО' својине, али треба да се увери да ли се добро чувају. Много је горе са споменицима, о којима се докољно не брине ни друштво, ни црква, који ироиадају напуштени. Или се ново пронађени објекти у-пропашћују из незнања. Савести, много обазривог саветовања, треба код многих културних споменика. Понекад сваки случај је проблем за себе.*)

*) Како да се сачувају фреске на рушевинама Ђурђевих Ступова? Како да се вонзервишу у Жичи? Шта се може скинути или превети са с.Е10га првобитног места?