Просветни гласник

упознао своју земљу може у будућем животу да је искрено воли, да јој несебично служи и да буде користан члан друштва. Наш народ у току последње две деценије није био добре среће у погледу избора- и примене васпитних метода при формирању и образовању свог подмлатка. Ишли смо или сувише напред или смо тапкали на истом месту. Зато смо тако и прошли — изгубили смо државу а домовина је у питању. Школа — висока и ередња — давала је, а понекад и лиферовала, интелектуалца који је био невероватно далек своме народу. Зачудо да се овако нешто деси при формирању омладине једног у основи сељачког народа као што је наш. Али није ни чудо кад узмемо у обзир чињеницу да је систем у коме се живело, систем протекција и корупције, преношен на омладину, која га је, по закону инерције, као нешто лоше али примамљиво, примала. Наша омладина није васпитавана да се жртвује и да ради за народ. То уосталом нису радили ни они који су је васлитавали. Погрешно васпитана она је морала поћи погрешним путем. Колико .је тај пут био кобан показују милули и данашњи дани, а не дај Боже и будући. Духовно дезоргализована а телесно млитава она је лако постала плен разних деструктивних фразеологија и идеологија које немају ништа заједничког са судбином и историјом нашег народа. Данас се налазимо у тешким временима, можда и најтежим у нашој историји. Треба да кренемо напред бољој будућности. Застоја нема, јер је сваки тренутак драгоцен. А да би се пошло налред треба, милом или силом, без обзира на реакцију појединаца или инерцију маса пронаћи оне методе које су у датоме моменту једино спасоносне. Сматрам да је радна служба једна од тих полуга које, постављене на здраву подлогу, могу да изврше утицај и реформу код данашњих генерација. Рад оплемењује и васпитава. А љубав према народу свакако* је најплеменитија и најузвишенија. Онај ко је, у једном од најјачих колектива раду, жуљевитих руку и знојава чела, осетио сласти и горчине зарађивања свакидашњег хлеба, биће близак народу из кога је поникао па ће га и волети. Ми Срби као народ од службе рада много очекујемо. Зависи једино од тога да ли ћемо моћи при формирању ове младе организације, да бацимо у заборав .један део блиске прошлости и да пођемо новим и бољим путем. Свака жртва коју бисмо на том путу поднели биће и мора бити дубоко награђена захвалношћу једног народа, који је у основи вредан и радан, само му је потребна добра и поштена омладина са којом би могао да изгради своју будућу отаџбину. Пођимо тим путем. Па ако успемо, упркос свих тешкоћа и препрека одакле оне долазиле, да и за нашег омладинца, био он интелектуалац или сељак, рад постане „сродничка веза са земљом и с Богом" имаћемо најсигурнију подлогу за будући народни препород. Јер препород кроз рад који је успео да паралише инерцију појединаца мора формирати лоштену, исправну, радну и одговорну омладину, омладину боље будућности. Према томе радна служба није само привредна организација од које држава тражи само одређену количину енергије младих снага за обраду поља, разне мелиорације и сличне послове, То је само онај механички допринос јединке која ради. Он је данас