Просветни гласник

Раввитак сроске државе у средњем веку

109

него је у својој чврсто сажетој Хисторици покушао одати тајну историчког стварања и наговестити сврхе историјскога догађања. Дубоко промишљена, често до нејасности лапидарним стилом написана, привлачи, како ми се чини, Дројзенова Хисторика опет пажњу младих историчара, једно време веома склоних површности схватања, која је по каткад ишла до лакомислености белетристичне историографије. Само још један пример. Веома поучан. Теодор Линднер прешао је прво са специјалних студија на приказе пространих периода да се потом пробије кроз њих до своје веома угледне историје света. Но жеђ за висином и пространством историчких истраживања није му ни тиме била угашена. Поред историје света он је написао и своју филозофију историје, коју сам још ја, у својим младим годинама, сматрао једном од најмилијих ми књига. У њој постављени систем тумачења свега збивања у људском друштву до грандиозности је једноставан, али због тога, наравно, и веома растегљив. Линднерова филозофија историје стварно је закаснело дело. Када је она изашла, већ је место филозофије историје у области духовних наука полагано освајала историјска синтеза, која жели да историју чврсто задржи у границама научнога истраживања, далеко од смелих спекулација. Историчари јој, дакле, ириступају с другим методом, али из истих разлога и са сличним сврхама као раније филозофији историје, коју су филозофи и литерати веома удаљили од научне историографије. И Август Стриндберг је написао своју филозофију историје! Историчка синтеза је поставила себи много скромније задатке од филозофије историје. Она жели приказати догађаје из прошлости у сажетом облику, отрести с главних праваца људскога развитка све што је нузгредно, да би тако његове главне контуре испале што јасније. Знам врло добро да се реч синтеза (ђ аиуЗесги) много злоупотребљава нарочито од оних који не знају ни шта сама по себи значи, а много се њоме размећу. Научни вербализам увео је читав култ ове речи, против кога се мора озбиљно борити. Тобожње синтезе и набеђени синтетички прегледи стварно су веома ретко оно за шта се издају. Редовно су то бедне компилације, а не научна синтеза. Она је могућа само онда, ако је њезин писац у стању да сам провери тачност научних резултата, које је рад синтетизирати. Иначе се она измеће у високопарно празнословје (оиу-бес^ лоушу) и место да олакшава научно схватање, она га отежава и заводи на странпутице. Ради сложености проблема синтезе у историчком стварању основали су Французи поодавно нарочити часопис за историчку синтезу и поред њега од недавно издају читаву библиотеку синтетички написаних историчких дела. Редовно успелих.