Просветни гласник

122

Просветни гласник

народа и у правичност ствари за коју се бори. Кнез Милош је био такав човек. У његовој аутократској личности биле су сједињене све одлике снажног и полетног човека какав је био потребан српском народу у то време. За оне прилике и за оне људе он друкчији није могао бити. Иначе не би учинио ништа. Кнез Милош није много ратовао. Он је знао да војничком снагом не може тући јачег противника. Зато је водио политику. Необично вешто сналазио се у сплету туђих интереса на Балкану, и веома мудро бранио своју и српску-ствар. У томе је био најмудрији човек у овоме крају Европе, прави виртуоз у политици, како га је назвао француски дипломата Боа ле Конт, који га је лично посетио у Крагујевцу 1834 године. А најјачи аргуменат у тој политичкој игри, судбоносној за српски народ, биле су паре. Нарочито у Цариграду, који је, корумпиран и вечито гладан српскога злата, за јевтине паре крчмио турско царство. Кнез Милош је давао и шаком и капом где год се могло, само ако је тим требало сачувати српску крв. „Не обиђи никога, подај свима од пандура до султана" — поручивао је кнез Милош своме изасланику на Порти у дане када се тамо одлучивала судбина српскога народа. Тако је кнез Милош за своје велико богатство, мудро штедећи српске животе, просто куповао слободу Србије. С друге стране велики део свога блага кнез Милош је дао за материјално обнављање и подизање Србије. Он је стварао све испочетка: и просвету, и цркву, и кнежевски двор, и културни живот, и администрацију, и војску, и наоружање, и све. О свему је морао да брине, за све је требало да да. За цркву је можда највише дао. Јер за релативно кратко време, колико је кнез Милош владао, никле су многе задужбине по селима и варошима по читавој земљи. Неке су обновљене на старим темељима, а неке су подигнуте сасвим изнова. Кнез Милош је осећао да уз дизање народа и уз васкрс Србије мора да васкрсне у својој лепоти и црква св. Саве да би била сарадник световне власти на уређењу државе и на духовном препороду Срба. Јер као што је светосавска црква била у прошлости веран чувар српскога народа и његових традиција, тако исто она мора у националној држави да преузме један део одговорности у раду на обнови српске државе и на ослобођењу српскога народа од свих трагова прошлости. Црква св. Саве мора ићи са српским народом и служити му. Само тако радећи она ће до краја извршити свој духовни и национални задатак. Тако схватајући улогу српске цркве, кнез Милош јој је посветио највећу пажњу. С једне стране богато је помагао њено материјално обнављање, а с друге стране национално је орга-