Просветни гласник

102

Просветни гласник

беду својих слабости и да увек до сада ипак пронађехмо често изгубљени и помрачени смисао живота народног и појединачног? Да ли нам је помогло да се откупимо од зле судбине, богатство наших рудника злата, сребра, бакра? Да ли су нас извели на висине вешти мађионичари својим чаролијама, или смо мудрост живота нашли код искусних туђина, у науци њиховој, у установама које су нам они скројили па даровали, а од нас тражили да се, рецимо, само јпотурчимо или полатинимо? Не. Помогло нам је, досада увек, што смо се свом чврстином народне снаге грчевито.држали уз предања српска, уз наше старе животне облике, уз нашу праву духовну отаџбину, ону коју смо носили и на све невољне сеобе наше, ону коју смо изнели испод мрака робовања, ону коју смо, све до 1918, знали тако као што смо знали мајку своју. У тој отаџбини били су нам у свим вековима предводници светитељи, јунаци и просветитељи. Светитељи наши и њихови последници који су нам обезбеђивали и осигурали духовну заједницу Срба, која се у одсудним часовима и 1804, и 1912, и давно пре тога, сјајно показала као царство јаче и од државне границе. Јунаци-вођи наши за то су царство умирали. Духовни вођи наши, просветитељи, књижевници, и сав њихов стваралачки род у уметности и науци, за то су царство, за ту отаџбину, живели. Три врсте људи: светитељи српски, вођи српски и просветитељи српски, три превасходно духовне категорије предводника, у Светом Сави уздигнути до највишег духовно-воћственог јединства, — у Светом Сави који је био и светитељ и вођ и књижевник, те три врсте људи показивале су нам у свима временима пут на коме ће Србин остати веран себи, свом историском ходу и свом бољем лику. Кад год је своје светитеље напуштао, заменио јунаке са вођама из прикрајка, кад се оглушавао о реч својих духовних људи, неимара књиге, српски народ силазио је са главног друма своје савести, грешио душу и пропадао. * Да се потсетимо у неколико речи данас, кад су сви појмови замагљени, шта су књижевници своме народу? И која је улога књижевности у народној заједници? Није књижевност само „главни орган просвете и духовнога живота", ни књижевници само „извор идеја и праваца у просветно-књижевном покрету", како рече, у једној прилици, језиком XIX века, умни Стојан Новаковић. Много више од тога, књижевност је уз религију и рад можда највећа утеха људима у њиховој осамљености; књижевност је најубедљивија проноситељица широке човечије а не догматске истине; она је најмање