Просветни гласник

1*

Истариеки идеализам сристаа

103

болан извор нашег животног сазнања; књижевност је један од најинтимнијих остваривача лепоте у нама; она је један од најпоузданијих пропагатора љубави у нама. А поврх свега тога, књижевници су најнесебичнији носиоци опште, народне савести, савести своје заједнице, њени најбољи истраживачи и најприроднији побуњеници у име те савести, у име бољег лика народног, у име дубљег смисла његових идеја-водиља. Нема књижевника који то име иоле заслужује, а да није непрекидно у тајанственом дослуху са савешћу свога народа. Нека пише песме, приче, драме или науку, нека пише историју, типике, проповеди или филозофију, увек он мора, по закону свога стварања, свесно или потсвесно, ослушкивати ход свога народа, покрет заједнице за коју је везан. То је један од неопходних а најдубљих извора његовог сазнања, његовог стваралачког доживљавања, његових животних синтеза. Нема књижевника сем ако није чист забављач, а тај и не заслужује то име — нема књижевника који није стално у куцавици драме свога народа, нема књижевника који непрестано не доживљава покрете и догађаје јавног живота свога народа,.који не осећа неправду друштвену, законску, политичку, нема књижевника који најдубље што човек може, не осећа односе свога народа са светом око себе, и све побуде нагона самоодржања, борбу са непријатељем, и све друго што претставља вољу за животом његовог народа. Истина, он све то не гледа толико под дневном светлошћу. Он у стварима дневног живота гледа њихову над-дневну суштину, и речи које ће се родити из тога везивања свакодневног са суштинама, биће изречене у некој песми, драми или роману, кроз уста неког лица тако да ће се дневно по суштинском познати, и због тога дуго и дуго кроз дело остати. Зато је живот књижевника махом тежак, јер је тешка и дужност да остане веран доживљају своје савести и свога стваралаштва, а то је тако често у опреци са сујетном, грешном и прљавом површином јавнога живота. Књижевник има дужност да мисли о прошлости, данашњици и сутрашњици уједно, и да свој суд и свој доживљај о животу, свој став, своје стваралаштво стално усклађује са духовним ликом свога народа, оним који народ носи кроз векове. Књижевник је у том смислу најодговорнији тип друштва. И баш зато што је такав, могу на делима књижевника покољења да се огледају, да се везују, да остану забележена, да остану жива, спасена од страшног заборава људског. * Стојимо данас пред књигом наше књижевности, старом 800 година, и листамо по њеним листовима, тражимо одговор на