Просветни гласник

232

Просветни гласник

сеоски младићи наизменично врше ноћну стражу, чувају село и његову околину. Њима општинска власт 'Одређује и друге дужности. Заједно са родитељима, или место њих, сеоски младићи иду на кулук, да обавезно и свесно раде на послу који је потребан не њима непосредно него користан општинској или народној заједниди. Свега тога у демократијама нема за градску омладину. У селу се поред егоистичког ја, правилно код омладине развија и друштвено ја, кроз службу целини и преданост заједници, кроз активан живот и рад у заједници. У градовима се, напротив, код омладине укоренило мишљење да је заједница дужна да омладини обезбеди живот и развој; али за то своје право индивидуалистички настројена омладина се, међутим, не осећа обавезном према заједници. У селу се код омладине правилно, у раду, развија социјална, грађанска и национална свест; у граду се код омладине појави тек само индивидуална свест о некаквим тобож урођеним личним правима. У надрикултури велеградској често се срећу сирови људи, код којих силовито избијају нагони неукроћене звери. Данас сељачету, кад дође у град на више школе, велики град личи на џунглу, у којој је сила једини закон. Градске власти постоје и многобројније су него у селу, али оне понајчешће, нажалост, не уживају велики морални углед, да се на њихов захтев добровољно по савести и закону врше друштвени прописи, већ се наредбе власти сматрају као притисак одозго, као нешто што јачи намеће слабијем, те се због тога мора извршити. Прешна је иотреба да се градска омладина узме под чврсто окриље целине, да би се -ослобоДила погубног утицаја биоскопа, улице, комунизма и козмополитизма. И градски подмладак треба израна потчинити обавезама према народној заједници. Распојасаност и анархичне тежње могу се лако сузбити дисциплиновањем воља и одгојем, да се свак мора спремити да служи заједници. Треба и у граду међу омладином да се осети да је сваки појединац одговоран како за своју личну судбину, тако и за судбину свих осталих, јер сваки од нас припада друштву колико и себи самом. Ћелица живи за себе и за организам. Она виталност доноси њему, али је од њега и позајмљује за свој опстанак. У школи отклонити сукоб религије и науке. — Индивидуализам уноси у просвету и живот дух сумње и цепидлачења. Претерана критичност је неплодна и разорна. Она убија веру да је рад користан и плодоносан. Цепидлачење рађа завист, пакост и злу вољу. Саможивци и пакосници никад не могу да осете онај топли идеалистички занос и незлобиву срећу које пружају вера и творачки рад. Ситничари су склони да исмеју или омало-