Просветни гласник

Васгштавати за радостан творачки рад

235

припадамо а много више друштву. Ми у иародној друштвеној заједници морамо да вршимо многе дужности и због тога треба да се навикнемо још израна на духовну и моралну везу са друштвеном средином. Човек је, у истини, мање индивидуално а више друштвено биће. Зато га за друштво треба да везују осећања и свест о обавезама и дужностима према њему. Данас у демократијама још није тако схваћен васпитни циљ у школи. Зато у наше време успеси у раду појединаца изазивају саможиву сујету код творца, а завист и пакост код осталих. У школској радној заједници појединци ће, зацело, осећати радост што су примили на се да врше извесну дужност и моралну одговорност према целини. Знање стечено личним искуством у заједничком раду јесте стварно, животворно знање, јер је стицано радосним напорима. „Кад урма осети да је друга до ње пуно родила и она се родом окити", тачно каже једна арабљанска пословица. Ученици треба заједно да раде, да уче и да се разоноде после рада, на часу или у вежбаоници, у школскоме врту или на терену омладинске заједнице рада. Посебно припремање код куће тада неће бити потребно, те ће нестати по школама особењака и бубалица. Усклађујући, допуњујући једни друге, ученици ће, у заједничком стваралачком раду и у радосним, здравим разонодама стећи стварније искуство о животу и о својој улози у њему. Данашњи рационализам и материјализам убија код омладине машту, квари укус и угушује осећање за прави смисао ствари. Живот је рад и уметничко дело. Стварање пре свега значи осећање. Емоција је на почетку сваког правог уметничког стварања. Без јаких осећања нема плодног рада ни у уметностима нити у наукама. Творачка душа је увек весела. „Без песме се сабља не искова". „Весело срце кудељу преде". Омладина треба да је радосна и кад ради и кад се забавља. Одушевљење лако обузима младе непокварене душе и брзо се преноси на друге. Само онај васпитач који одушевљено ради и који верује у народне идеале може да поведе омладину узвишеним стремљењима народне душе и непомућеним радостима срца које ствара. Васпитачка љубав и вера чине учитеље и професоре великим народним добротворима и пријатељима омладине. Срце и душа, поред стручности, јесу предуслови да неко постане добар наставник и васпитач, јер вера и одушевљење рађају и јачају чврсту вољу, без које се не могу стварати велика дела ни одуховљене навике за творачки рад, који обузима цело творчево биће. У данашњем васпитном систему, међутим, уместо радосног уметничког рада