Просветни гласник

248

Просветни гласник

жице, а да отсечени комади иду даље из руке у руку где сваки радник извршује само по један део посла, производња овако организоване десетине на бази поделе рада пење се на 48.000 чиода дневно при истоме нормалноме напрезању. Уместо 200, колико би израдили чиода 10 људи при старом начину производње без поделе рада, увођењем поделе рада производња исте десетине пење се на 48.000 игала. Разлика је овде толика да искључује сваку дискусију о томе да ли је подела рада некорисна или чак и штетна у људском раду и стварању. Да би по староме начину производње друштво добило 48.000 чиода, потребно би било упослити 2.400 радника и сваки од ових радника морао би да има целу гарнитуру алата за себе да би могао да израђује целе чиоде. Поделом рада успева се да се са свега 10 људи и једном гарнитуром алата изврши цели овај посао. Подела рада не само да није била од штете, већ је напротив њена примена од огромне добити за човечанство. Добит је од поделе рада толика да о њеној штетности, баш најмање са гледишта повећања производње, не може бити ни речи. Тачно је да кад радник ради сам један производ од почетка до краја, њему није надзор неопходан, док је функција надзора услов за добро функционисање рада у групи организованој на принципу поделе рада. Али није тачно да човек, који врши функцију управе радом мора да закида од радника, то јест да себи присваја један део радникове производње и тиме умањује корисност радниковог рада за самог радника'да би себе издржавао. Ово није тачно због тога што је увођењем поделе рада и управе радом као неопходне последице поделе рада производња толико повећана да се из овога повећања могу да награде и управа радом и сам радник много боље и више него раније при појединачној производњи. Увођење поделе рада и управе радом није дакле смањило корист коју је радник добијао од свога рада, него ју је повећавало. Према томе, није тачно да је увођењем управе радом радник изгубио један део свога рада, да је био принуђен да један вишак вредности свога рада изгуби у корист старешине, већ је, напротив, заједница постала толико продуктивнија да је радник један вишак вредности добио у виду боље награде омогућене повећаном производњом. Маркс у своме извођењу намерно избегава да узме у обзир ово повећање производње које се добија увођењем поделе рада. Њему је чак потребно да ово повећање не постоји, другим речима да се корисност друштвене производње не састоји у подели рада. Јер чим би било друкчије, његова претпоставка о закидању, која сачињава суштину целе његове толико хваљене теорије о вишжу