Просветни гласник

258

Просветни гласник

јући тој способности велику важност. Стога није никакво чудо што има српских народних прича, које су усред прозе пуне стихова, или таквих које иначе знамо из народних песама у стиховима. Један пример ,више за тезу да -су у народкој поезији стих и проза само два различна спољна облика за једну исту вечну народну поезију, који један са другим и поред другог постоје, а не тако, како се радо претпоставља, као да је проза дошла да замени већ дегенерисану песму, или да је из епске песме и на место ње, дошла и постала прозва приповест, легенда, сага. Које је старији облик, пр-оза или стих, и то је само једио од многих некориснвх и погрешно >по1Ставље!них иитања која доводе саиуво до некорисних и погрешних одгов>ора. Од лрастарих времена, човек, песнички обдарен, који се хтео песнички да изрази, служио се рав1Ноправно и једиом и другом формом. Да се стих ви:ше ценио, и употребљавао код нарочито свечаних прилика, са или 'без игре, у славу и хвалу херојских дела, двобоја, мегдана, смрти у борби, за оплакивање трагичних догађаја јунака или јунакиња, то је без ичег даљег јасгао и разумљиво, и то даље објашњава појаву лирских места и парггија у познијим прозним приповестима, као например у песмама Еде или да наведемо сасвим удаљен пример, у слаткој романси о Окасену и Николети. Да и даиас има живих народних приповедача који знају да прикажу не само старе научене теме, него и да сам:и нове створе, или да има народних певача-лесника, који певају не само напамет научене старе песме, него имају као позив да и вове стварају, то може да буде само један даљи доказ из кога се могу изводити закључци за прилике које су владале у стариЈим временима и нарочито у Средњем веку, толико иначе богатом у епским и романтичним темама и грађама. Уосталом о положају народних песника остали су нам доста јасни иако не преобилни спомени из класичних као и из доба раног Средњег века, како сам покушао приказати у својим чланцима са темом: Где и како се стварала наша нар-одна епска поезија?, где су сабрани читав низ доказа о том. Колико је висок био ранг и углед песника и 1 певача, јер то је ишло заједно, показује најбоље то, да су краљеви и кнежеви сами иступали као певачи, да су високи црквени поглавари излазили из редова народних певача, као и то да се на .дв-оровима краљева и средњевековних велможа појављивали певачи као професионални организовани е-снаф, који је имао висок р ( анг на двору и међу дво:рјани:ма. Има о томе трагова још сачуваних и 1 у нашим народним песмама, као што има сачуваних остатака старог професионалног еснафа народних певача у некада чувеЈНОј слепачкој академији у Иригу у Срему или у гусларској школи у