Просветни гласник

О народној поезији и њеним творцима

259

Охриду што може да послужи само као илустрација лрилика које су владале у епским времвнима Средњег века:, када су народни песнјици-певачи имали још далеко већи углед него ти јадни остатци који су већ у дубоком оиадању допрли до нас. Да се тиме и само питање ауторства народних песника и нриповедача решава, нека буде само узгред папоменуто. Свакојако се стара теорија о колективном народном духу као творцу народне поезије мора сматрати преживелом. Увек су били и јесу појединци, више или мање талентирани, ти који су и иародну поезију створили као духовну вредност. Народну поезију није створио колективни народни дух, иего је она колективна по духу који изражава, коме је она дала пеанички облик. Када ое међу народним лесницима појави један генијалан народни песник што је каравно ређи случај од појаве само талентованих или чак и неталентованих песника, — онда се појављују таква грандиозна дела народне поезије као што су епоси Хомера или песма о Роланду, или Нибелунзи, или цели епски циклу-с о српској првој револуцији од нашег Филипа Вишњића. Та дела постају онда не само узори и обрасци народне поезије, него отварају и сва питања естетике, композиције, постанка, па најзад и ауторства тих дела, која онда кроз векове занимају људски дух и у разним временима доводе и до разних одговора и схватања. Да се народна поезија у извесном смислу и ствара колективно, и да је колективно и стварана, то се донекле јасно разазнаје из обичаја који се још увек налази као народни, да некад по два певача певају и стварају народну песму, или чак где један или два певача стварају ( песму уз пратњу целог хора, кола, ора већег или мањег, као 1 што са^м нашао забележено за неке хороводне песме у Македонији и то баш са темом о девојци без руку, која је певана при игри у колу, тј. у затвораном ланцу или хору тј. у отвореном ланцу, где један води коло и пева а остали играјући у колу-ору му отпевањем одговарају. Тај се обичај сачувао и на далматинским острвима, нарочито за песме које одговарају правој, и^стинакој балади. Изгледа да је и изворна народна балада по свој прилици тако постала, за што говори и сама етимологија речи балада, коју изводе из провансалског балар — што знани игра, играти. За ово схватање говори, по мом Јмишљењу, и -обичај који сасвим одговара духу народне песме, да је балада у облику дијалога, често са понављањем истих речи, које су вероватно' по очуваним споменицима разни певачи првобитно и приказивали. Томе је класични пример позната шкотска балада о Едварду, која је у Хердеровом класичном преводу постала духовна својина 3*