Просветни гласник

О ЧЛАНОВИМА САБОРА НА КОМЕ ЈЕ СТЕФАН НЕМАЊА СИШАО СА СВОГА ПРЕСТОЛА Први из српских извора познати нам сабор у Рашкој био је онај на коме је Стефан Немања одлучио да угуши богомилску јерес. Једини сведок о њему јесте Стефан Првовенчани. Остали писци Живота Стефана Немање никако га не опомињу. Више сведочанстава о српском државном сабору и о његовом саставу сачувано нам је за онај знаменити састанак на коме је Стефан Немања сишао с великожупанскога престола и посадио на њега свога средњега сина Стефана, потоњега Првовенчанога. Ја сам недавно опширно сабору у својој књизи „Српски државни сабори у средњем веку" (1940), и није без важнога разлога што овде нарочито претресам питање о учесницима на њему. Био сам још сасвим млад студент, када сам поставио себи питање о великим тешкоћама пред којима су стајали први наши књижевници, када им је требало на тадашњем недовољно развијеном књижевном језику изразити своје несвакодневне мисли. Онда сам, с тога гледишта, нарочито проучавао Живот Стефана Немање од Стефана Првовенчанога и истраживао његову зависност, по језику и композицији, од Живота и Похвале Светој Браћи, Ћирилу и Методију. Своју расправу о овоме предмету нисам никада објавио, иако сам несумњиво доказао да је Стефан Првовенчани, док је писао Живот свога великога оца, прегледао начин изражавања ученика Свете Браће, преузимајући од њих поједине речи и делове реченица и ослањајући се на њих у целој композицији свога разлагања. То је, стварно, било филолошко истраживање, а мене, као историчара, касније није толико занимала чињеница што су наши писци преузимали из старијих сло-

Никола Радојчић расправљао о овоме