Просветни гласник

264

Просветни гласник

венски писаних дела низове речи или, чак, целе реченице и читаве одломке, колико ме је мучило питање, у коликој је мери с тим позајмицама искривљена тачност њихова приказивања. Добро је познато, да ни средства најсавршенијега књижевнога језика нису довољна да би се њима на потпуно адекватан начин изразила сва суптилност високе људске мисли. Тако је данас, а у временима ранога развитка садашњих књижевних језика морали су писци скоро при свакој реченици осећати недовољност језичних средстава којима је требало изразити своје мисли. Нарочито ако је писац знао — као што су многи знали — грчки или латински, и тако на сваком кораку осећао, како би му било лакше своју мисао на страном језику рећн и колико би она била на њему јасније изражена. Али ваљало је из љубави према своме народу својим језиком писати, мада су сви припадници младих европских народа при томе осећали да им је писање грубо, јер су им језична средства била сиромашна и неуглађена. Бојим се да мојим читаоцима није тако лако претставити, колико је у таквим околностима писање замарало писце, пунило их незадовољством и изазивало у њима нелагодно осећање инфериорности у поређењу свога рада с грчки и латински писаним делима. На Западу је нађен излаз из овога незавиднога положаја на тај начин што је латински језик био кроз векове уобичајени књижевни језик а народни само изузетно. На Истоку није било тако. Словени с примањем грчке културе, у византинском руху, нису преузимали и грчки језик као књижевни. То се само изузетно догађало. Иначе су Словени, упућени од грчке Свете Браће, писали словенски, ма с колико великим тешкоћама то -било скопчано, нарочито ако се држи на уму високи развојни степен грчкога књижевнога језика и његова подобност да се на њему, као ни на једном другом, изразе и најдубље људске мисли на јединствено јасан и изнимно леп начин. Писце младих народа је несумњиво много замарала непрестана борба у тражењу погодних израза за одевање својих мисли у речи. Зато су они много чешће него што већина данашњих читалаца слути уносили у своје разлагање туђе приказе. Када је, н. пр., требало једном писцу да опише опсаду некога града или ток неке битке, он је често место тачног описа тих догађаја пружао својим читаоцима препис или прераду некога старијега приказа, који се по каткад ослањао чак на класичну литературу. Тако су настајали типизирани описи, клишеји, састављени не од црта него од речи, који су се неуморно даље преписивали и прегледали. То су историчари, нажалост, касно осетили и често су се с искреним болом морали одрицати таквих типизираних описа, у које су веровали као у тачне приказе сингуларних догађаја.