Просветни гласник

О члановима Сабора на коме је Немања сишао с престола 265

Ово су чињениде, и зато је сасвим неумесно с данашњим мерилима о оригиналности књижевних дела приступати већини средњевековних списа, нарочито старијих међу њима. За она времена, када је и просто преписивање туђих дела важило као цењен књижевни посао, правило је да су и писци самосталних списа преузимали из старијих радова она места која су им била срцу прирасла и за која су веровали да боље приказују створену ситуацију него што би је они сами умели описати. У оваквим својим позајмицама пружали су, наравно, наши стари писци најчешће руку за најсавршенијом књигом, за Светим Писмом. Његовим речима редовно су густо проткана не само богословска дела, него и све остале књижевне врсте, чак до Физиолога. Скромни у својој искреној побожности, веровали су и стари српски књижевници да ће им дела бити тим савршенија што буду више и спретније зачињена местима из Светога Писма. Код нас је учињен покушај да се у делима старих српских историчара изнађу и утврде све позајмице из Старога и Новога Завета. При томе се редовно тако поступало да су позајмице тражене само тамо где их писци сами намерно истичу. То је, међутим, само први део научног напора који у овом правцу треба учинити. Осим оваквих истакнутих позајмица има их још и свесних, али нарочито неозначених, и, што нарочито истичем, и несвесних. Наши стари историчари толико су читали Свето Писмо и тако добро га знали да су се његовим речима и несвесно служили, можда и сами понекад верујући да су њихове. Таква места биће најтеже изнаћи. Ради једнога од нарочито неистакнутих места из Светога Писма код наших историчара пишем и ја ове редове. Када је Теодосије хтео да опише сазив знаменитога српскога државнога сабора на коме се Стефан Немања намеравао одрећи престола, он је стојао пред тешким задатком. Требало је саставити низ саборских учесника. За тај посао били су му на расположењу опис Стефана Првовенчанога сабора Стефана Немање против богомилске јереси и описи сабора који је желео и сам приказати од Стефана Првовенчанога и Светога Саве. Ништа поучније неголи гледати како се занимљиво развија српска државноправна терминологија при низању саборских учесника. Говорећи о световним члановима првога боље познатога државнога сабора у Рашкој, истиче Стефан Првовенчани само „ст4р'це же и ЕЈЛ моуже свок ш шла н до кЕлика ијск, . . (ЕсЗ. В. Ћоровић, Светосавски зборник, II, 1939, 28). То је заиста једноставно, и у једноставности описа треба, бар делом, тражити и тадашњу иримитивност односа. Када је ређао световне чланове сабора на коме је он сам узвишен