Просветни гласник

Фридрих Ниче о васпитању

373

учитеља и ваотитача. Намеравао је, да неколико година заједно са својим друговима отпочне рад на личном усавршавању у теоријској разради педагошких проблема, да би се, после тога, могли посветити васпитавању нових поколења, носилаца нове, боље и изразитије културе. Правим и истинским васпитачем, по његовом мишљењу, може бити само вољом јака, потпуна, дубоко независна, самосталнооригинална личност. Што је та личност изразитије оригинална, то ће и њен утицај на младеж бити јачи и позитивнији. И љубећи „своју истину", она ће се бринути да пронађе у сваком ученику оно, што чини суштину његове прпроде, што је у њему најјаче и ^ најбоље, те ће и његово васпитање бити постављено на темељима гих ученикових особености. Ова потреба индивидуализирања код Ничеа је у директној вези са једном, нарочито изразитом цртом Ничеове природе, са његовим дубоким и искреним поштозањем у сваком човеку његове уопште личности. Учитељ и васпитач, који се у овом послу васпитања и наставе ле саображавају индивидуалним особинама и наклоностима својих. васпитаника, већ на све ученике примењују једне и исте начине васпитања, дајући свима једне и исте зЗдатке и унутства за рад и владање — такви по мишљењу Ничеа, нити постижу жељене резултате, нити могу израдити оД свог васпитаника личност, која ће моћи и умети доцније себе усавршавати и постати продуктивном и радном личношћу друштвене заједнице. Не поштујући идивидуалне наклоности својих васпитаника, васпитачи чине и један тежак и неопростиви грех, јер својим радом помажу дегенерисање човека, повећавајући тиме број оних „одвећ многих", који чине „стадо". У сваком човеку гори свети огањ, гдегде мали, који је ( лако угушити. И уместо да ту искру раздувају и развију у светао и топли пламен, њега често гасе баш они, који су дужни и позвани да га очувају и ојачају. Учитељи и родитељи као позвани и одређени васпитачи омладине, треба да се радују, кад у своме васпитанику нађу ,,центар" неке наклоности, особености, својства, талента, снаге која преовлађује друге моћи духа његовог. Њихова је дужносг да од тога „центра" отпочну посао васпитања и посао душевног развијања и усавршавања детета. Захтев Хербарта и Хербартоваца: пробудити и развити код свих ученика подједнак интерес за све предмете у циљу „хармонијског образовања" — Ниче одбацује. Он, напротив, захтева, да буду, пре свега, развијене моћи у оној јачини у којој им и сама природа највећу способност рззвоја пружа. „Субјективна једностраност" ученика — то је изворна тачка васпитачком пословању. То једно, то особено, то самосвојно, оригинално, треба да постане најјачим елементом