Просветни гласник

Схватање чистоће код нашег народа

383

површна. Наш народ не може да замисли једну врсту чистоће без друге. Обично се душевна чистоћа везује за телесну. Чисто је, и у исто време .лепо је, како у душевном, тако и у телесном смислу, све што је младо, невино, неискусно, мало: дете, пиле, мало куче, теле, јагње, јаре, ждребе. Чисто је све оно што је невино, што не познаје живот. Кад се говори о невиности и непознавању живота мисли се на првом месту на полну невиност, на непознавање полног живота. * Срби су били покрштени у току IX века. Хришћанску су веру прихватили под притиском Византије, средњевековног грчког царства. Нову су веру примили груби и неписмени људи, који, према томе, нису били још у стању да читају Нови Завет нити ма коју другу црквену књигу. Какав је био народ такви су му били и неписмени свештеници. Зато што је нова вера била силом наметнута, није ни чудо што је од народа била врло површно примљена и што се у исто време у народу задржао велики број старих, дохришћанских, паганских обичаја и веровања. Такво стање, кад неки хришћански народ још верује у своје старе, прехришћанске богове, стари^ руски летописци називали су: „двојевјеријем". Схватање чистоће, онако како код нашег народа постоји, није хришћанског порекла. Хришћанска црква, више ако не и једино обраћа пажњу на чистоћу душе. Она се увек само бринула о души човека, сматрајући да у човеку само душа нешто вреди, пошто је она само вечна. Тело за цркву није ништа друго него обична земаљска љуспа, нешто што је површно, прелазно, што може умрети и о коме не вреди много лупати главу, мислити и старати се. У толико пре, што је тело, према том истом учењу, извор свију зала и несрећа на свету. Наш је народ задржао своје старо, дохришћанско схватање чистоће. Према његовом мишљењу чистоћа тела и чистоћа душе су једно те исто. Прљав човек у телесном смислу обично је прљав и у душевном. Према томе се грешан човек никад не назива „чистим" човеком. Праведан је човек чист, бео, светао. Грешник је нечист, таман, мрачан. У једном случају народно схватање чистоће као да се поклапа са црквеним. Дани кад наш народ не ради увек су посвећени неком свецу или светитељки, који може бити признат од стране цркве а може бити и не признат. У те дане човек се обично обуче у чисто, ако не и у најчистије и најновије што има. Пред свецем као и пред Богом човек треба да се појави чиста срца и