Просветни гласник

//V Ш. ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

УРЕДНИК:

ИЗДАВАЧ:

д-р

ФИЛИП МЕДИЋ,

ВЕЛИБОР ЈОНИЋ,

ПРОФЕСОР

ВИШЕ ПЕДАГОШКЕ ШКОЛЕ

МИНИСТАР ПРОСВЕТЕ

Бр. 8

АВГУСТ 1942

ГОДИНА ШН

КОЈЕ ЈЕ ВАСПИТАЊЕ НАЦИОНАЛНО Данас сс питање о надионалном васнитању рас-иравља често- и с нарочитим " нагласком. Не може се рећи да се о њему раније, нарочито у прошлом веку, ни.је тако !)С говорило много, али се оно није јрјГ /Јв јасно, одређено постављало, па је расирављање претставЈнало понајчешће фразасту •МВнвЕ4. мешавину педагошких и иолитичких погледа. Национално васпитање сматрало се као нека посебна врста или страна општег васпитања, па је као веома важно и поД-р Вој. Р. Младеновић Т р е бно било редовно на дневном реду за време националних покрета у појединим државама, а занемаривано је или је чак и сузбијано као штетно под утицајем интернационалних идеја. С погледом на најновије расправљање опажа се такође потреба да се питање правилно постави и расправљање упути одређеним правцем. Већ кад реч „национално" заменимо својом, па кажемо „народно васпитање", нико неће помишљати на неко нарочито, посебно васпитање, али ће се притом осетити да оба израза, бар по њиховој уобичајеној употреби, не значе исто. Постоји ли доиста разлика у значењу? Ако постоји, како је треба разумети? Обично се каже да је национално васпитан онај који има развијену свест о припадности своме народу, који воли свој народ, усваја и цени његове битне особености, па свој појединачни живот и рад управља према томе. Ну чланови једног народа и без планског васпитања примају особености свога народа (језик, морал, веру, обичаје) и постижу у свом развитку онај просечни ниво који им омогућује исправно чланство и рад у народној заједници. Они никад неће бити у недоумици кад је реч о томе коме народу припадају. Због тога неки мисле да нарочита пажња у том правцу није при васпитавању ни потребна. Што се с друге Просветни гласник бр. 8 1