Просветни гласник

Које је васпитање национално

363

доумици шта о себи да унесу у рубрику ,,народност" при попису становништва у Југославији; у данашњој Србији је такође један народ, али углавном и једна народност или националност. Једна народност може, дакле, под притиском политичких прилика да буде раздељена на више држава, али свака држава има само један народ. Ово је објашњење било потребно да би се при даљем излагању избегао сваки неспоразум, ма да он данас извесно не може бити тако велики као раније у Југославији. А ради избегавања и сваке друге неодређености, морамо још истаћи да се и питање о националном васпитању може расправљати претежно с политичког или претежно с етнолошког гледишта. Потпуно одвајање немогућно је већ због тога што и свака народност, било да живи у једној држави било у више њих, мора своје васпитне смерове да доводи у сагласност с васпитним смеровима државе односно народа чији је саставни део. Ми пак говоримо овде о националном васпитању само са педагошко-научног гледишта. ' Има и добронамерних људи који мисле да национално васпитање није потребно, јер сваки члан народне заједнице и без тога долази до свести о својој народности, до тзв. националне свести. Зар новорођенче у српској породици, кажу они, не запахњује већ од првих дана дах српског народног живота? Зар оно у својој ужој и широј заједници не сазна поуздано да је Србин и потом, по самом природном току свога развитка, усвајајући народне особености и вредности, не заволи свој народ? — Не може се рећи да нису нимало у праву кад овако говоре. Ако им пак поставите питање: зашто је последњих година код многих српских омладинаца, независно од тога да ли су посећивали више и ниже школе или не, била ослабила национална свест или се сасвим помутила, они ће кривицу бацити на васпитање које су уживали у школама или на разорни утицај средине у којој су се кретали. Признаће, дакле, бар негативни утицај васпитања. Наведете ли им даље пример преткумановске Србије, у којој је национална свест и код школованих и код нешколованих била несравњено јача, они ће се позвати на исправније васпитање у ондашњим средњим школама и повољнији утицај ондашњег јавног живота, али ће додати да се у преткумановској Србији најмање говорило о националном васпитању — знало се само за исправно васпитање. И ту имају право, али неће умети да убедљиво образложе своје гледиште. Доиста, у схватању појма националне свести и националног васпитања наилазимо често на неодређеност и нејасност. Поку-