Просветни гласник

Белешке

503

напротив пресудна је мисао да нико не може одговорно и самостално решавати задатке за свој народ, који није научио да уз најјачу повезаност с народом гледа преко граница свога народа, да схвати његову особеност и његову историјску судбину у поређењу са другим народима. Људи и жене који су у већој мери одговорни за здравље и морал свога народа, за његово политичко стање и његову културу, морају да сами буду у народу, да с њиме живе и осећају; али да би и они могли сносити одговорност за свој народ, морају истовремено разумети народ као целину и упознати опасности које му прете због његова положаја, историје и слабости властите његове природе. Особеност је средње школе да свој васпитни циљ постигне на нарочити начин сретствима сазнања. 'Га особеност се није увек тачно разумела. Националсоцијализам не преузима ту васпитну форму као заостатак интелектуалистичке епохе, него је заснива на васпитној мисли. Тиме што се ученику не дају само готови резултати, тиме што је упућен да процес разумевања и сазнања врши сам, треба да се у њему пробуди способност за властиту и личну одговорну одлуку. Та се способност не образује само материјалном кога пружају историја и живот властитог народа, него и познавање страних народа. Упознавање странога унапређује способност схватања животних питања властитог народа и државе, јер се на томе путу постиже отстојање гледања, које је за такво једно схватање неопходно. С друге стране једно интелектуално расматрање може да буде плодоносно само на предметима који су «ам непосредно приступачни т.ј. према народима с којима смо у додиру било својом особеношћу или својом историјом. У томе лежи дубљи смисао наставе страних језика у нашим средњим школама уопште и истовремеио једног од најважнијих разлога за одржање гимназије као засебног облика. Васпитни задатак средње школе треба да искористи плодоносну раздаљину отстојања и близине, која обележава наш однос према Јелади и Риму. Једно тако схваћено васпитање нема ничег заједничког са старомодном школом учења, јер је његова сврха путем сазнања цео човек. Карактер се образује само на отпорима, а отпори, с којима дух који сазнаје има да се бори, сила логике и иеумољиви закон стварности нису најгори васпитачи карактера. Друго, све стварно сазнање није само интелектуална ствар, јер се садржине које оно открива не односе само на разум него, шире видик, повећавају свест одговорности, оплођују снагу маште и одгајају ка послушности, скромности и духовној дисциплини. У томе се не показује само колики васпитни значај припада избору образовног материјала у средњој школи, него такође до супротност „формалног" и „материјалног'' образовања, у шта се раније веровало, стварно не постоји. Из тога проистичу извесни закључци за наставни поступак: никад не сме давање знања да буде сврха самом себи у смислу такозваног општег образовања. Овлада ли наставом начело с-амог давања знања, онда оно доводи до супротног, оно слаби, место да јача. Мноштво ствари отупљује чула и тежњу за знањем, замара разум, кочи снагу воље и спремност за одлуку, те ствара свезналицу у основи непријатеља правог образовања и незналицу који се стално досађује. Прекомерност спољашњих утисака чини младића површним и неспособним за духовну и душевну прибраност. Ако ли настава проистиче из живота т.ј. ако се надовезује на околину ученика, на свет његових доживљаја и претстава, ако му се покажу праве дужности и могућности да их прихвати, онда ће он да учи и хтети ће да учи не подлежући иепостојаности и расејаности. Он ће у таквој школи