Просветни гласник

Жена у нашој народној поезији

575

Снаха је понекад тако добра, да је свекрва воли, скоро више него сина. „Стоју мајка већ заборавила, Снахе Јеле заборавит' нећу, Снахо Јело, неношено злато!

Ко ће стару запитати мајку: „Јеси ли се уморила, мајко?"" Жена није само добра снаха, она је милостива и племенита јетрва. Нејаку децу своје јетрве она гаји и чува као своју рођену „Ковиљка је срца милостива, Прије Мирку бјела хљеба даје, Прије Мирку, нег своме Маринку,

Нитко не зна да је сиротица, И да Мирко своје мајке нема". Поред ових врлина и многе друге лепе особине красе српску жену. Она је исто тако кућаница, гаји и подиже децу, сама шије, сама крпи, штедљива је и чуварна, али је и гостољубива домаћица. Нико не може доћи српској кући а да не буде почашћен оним што се нашло у кући, оним што је Бог дао. Пуну величину, врхунац своје снаге дсстиже српска жена V мајци. Српска мајка је права светитељка, она уме да се жртвује за живот и срећу своје деце и своје земље. Мајка је широкогруда, она заборавља увреде, све прашта својој деци: „Боже јаки, и сви Божјк свеци! Мојој ђеци опростите гр'јехе." Мати не уме само да прашта, она зна и да се жртвује, јер она воли топлом и несебичном љубављу: „Храни мајка два нејака сина, У зло доба, у године' гладне На преслици и десници руци . . ." Мајка је највећи пријатељ и најпоузданији саветник своје деце. Она живи само за њих, са њима дели и зло и добро, учи их да буду јаки у несрећи, а у срећи да буду скромни. Исто тако она их учи раду, истрајности, стрпљивости, једном речју, свему што је добро. Али она се не брине само како ће их одгајити и отхранити, она се брине и за њихову душу.